PINK FLOYD - ATOM HEART MOTHER - Pink Floyd suite (song)

 

PINK FLOYD - ATOM HEART MOTHER - Pink Floyd suite

Posle tri izuzetno burne, kreativne, haotične i prelomne godine rane Pink Floyd karijere (1967.-1970.), godine u kojima su prešli dug i neizvestan put od izvođenja rhythm & blues standarda do stvaranja psihodelične pop muzike, predvođeni Sydom Barrettom, jedinstvenom pojavom u istoriji rock muzike, potom preuzimanja kormila benda od strane Watersa, još jedne snažne, neobične i kreativne ličnosti, jedinstvenog senzibiliteta i autorskog pečata kao i jegov prethodnik, dolaska novog gitariste Gilmoura i njihovog novog početka albumom A Saucerful of Secrets, pa sve do zaokruženja neobične i uzburkane priče avangardnim eksperimentom u vidu albuma Ummagumma, bend Pink Floyd, britanski psihodelični i elektronski pioniri, početkom sedamdesetih ulaze u nešto mirnije vode, bez većih lomova i radikalnih kreativnih rezova, prilično utabanom stazom ka daljem istraživanju unutar vlastitog, veoma unikatnog kreativnog univerzuma. Oktobra 1970. Floydi objavljuju album Atom Heart Mother, stvoren u saradnji sa elektronskim istraživačem muzike Ronom Geesinom. On je sa Wrightom uradio horske aranžmane i rukovodio orkestracijom korišćenom na albumu.

Bila je to još jedna neobična Pink Floyd zamisao, dugačko i ambiciozno lutanje iz jednog u drugi doživljaj, što se naročito odnosi na naslovnu numeru albuma koja zauzima celu prvu stranu ploče (oko 24 minuta orkestarskih, horskih i floydovskih pasaža, atmosferskih promena i neočekivanih obrta epskih dimenzija). Bila je to revija svih dotadašnjih Pink Floyd stilova (izuzev psihodeličnog popa). Počelo je kao tema za western sa akordnom sekvencom, objašnjavao je kasnije Gilmour. Nick Mason je tvrdio da je sve počelo tako što su on i Waters snimili celu stvar samo na bubnjevima i basu.

 

Što se tiče slike krave (frizijke u polju u Potters Baru, Hertfordshire, koja posmatra s korica albuma Atom Heart Mother)  na omotu gramofonske ploče (još jedno uvrnuto delo by Hipgnosis, dizajnerske grupe iz Cambridgea, predvođene Stormom Thorgersonom), treba se takođe zapitati koji je simbol majčinskiji od krave u ljudskim mitovima, posebno kod naroda koji se danas nazivaju indoevropskim? Krava je neosporan simbol opstanka i velikodušnosti, a oduvek je uživala posebnu svetost, sve dok je Hindusi poštuju kao boginju Majke zemlje. Krava je takođe bila simbol zemlje za stare Persijance. Mračna, crno bela fotografija krava sa unutrašnje strane omota nije ništa manje zanimljiva i simbolička je, sumorna slika današnjeg apokaliptičnog sveta koji se odrekao mnogih svetinja, pre svega empatije, brige prema bližnjima, lepote davanja, velikodušnosti, nesebičnosti i ljubavi, što aludira na negaciju simbola opstanka i velikodušnosti koji nas posmatra s korica ovog izuzetnog albuma. Floydi nas svojom muzičkom epopejom i mnoštvom simbola uvode dubinski u priču o Majci Zemlji i Čoveku, kao njenom nezahvalnom, neposlušnom detetu, priču o opstanku vrste kojoj pripadamo i Zemlji koja nas je iznedrila. Slojevita, zloslutna priča o ekološkoj (ne)svesti i svetu koji danas svedočimo koji se nalazi na ivici katastrofe razotkriva se kroz mnoštvo muzičkih simbola od kojih je sazdana, pre svega, zagonetna svita Atom heart mother.

Atom Heart Mother, numera koja otvara istoimeni album - Atom Heart Mother(1970.), kompleksna kompozicija progresivnog rocka, svita duga 23:44 minuta (prostirući se svojim eksperimentalnim duhom grandioznosti na čitavu A stranu ploče, vinila, duboko urezana u svest frikova, neodoljiva, milionima svetlosnih godina udaljena od bazične, ovozemaljske stanice rock and rolla) nastala je iz nekolicine instrumentala koje je sastav kreirao tokom  proba (radeći pre svega nekolicinu novih numera za potrebe filma Mikelangela Antonionija Dolina smrti 1970. u Rimu), uključujući i progresije glavne teme koju je Gilmour nazvao Theme From an Imaginary Western, a njena je najranija koncertna izvedba bila 17. januara 1970. u Britaniji.

Snimanje pesme započelo je u  Abbey road studiju u Londonu i bilo je delimično nespretno jer je u pitanju bila prva snimka koja se koristila novom trakom s osam kanala i magnetofonom (s 8 kanala i 20 ulaza za mikrofon) u studiju te je zbog toga kompanija EMI insistirala na tome da grupa ne isprepliće trake kako bi spojila delove muzike. Zbog toga su Waters i Mason trebali svirati bas-gitaru i bubnjeve sve 23 minute u jednom pokušaju. Ostali su instrumenti kasnije bili presnimljeni. Mason se prisetio da je konačna prateća traka neprecizno pratila tempo i da je to kasnije stvorilo probleme.

Grupa je do marta 1970. završila sa snimanjem pesme Atom Heart Mother ali je smatrala da joj je nešto nedostajalo. Koncertni menadžer Stonesa grupi je predstavio Rona Geesina, elektronskog istraživača muzike (čoveka koji će s Rogerom Watersom snimiti album eksperimentalne muzike – The Body, iste godine). Bend je bio impresioniran njegovim sposobnostima za komponovanje i uređivanje traka. Geesinu su dali dovršene prateće trake koje je sastav snimio i zatražili od njega da komponuje orkestarski aranžman preko njih za vreme njihove američke turneje. Geesin je opisao komponovanje i aranžiranje kao prokleto puno posla. Niko nije znao što želi, nisu znali čitati note. Prema njegovim rečima, Gilmour je osmislio neke melodijske deonice, dok su njih dvojica zajedno s klavijaturistom Wrightom radili na srednjem delu kompozicije sa horom. Kad je u junu trebao snimiti svoj rad zajedno s EMI Pops Orchestrom, prisutni studijski muzičari nisu bili zadivljeni njegovom težnjom da bude naklonjeniji avangardnoj muzici nego afirmisanim klasičnim radovima i, u kombinaciji s relativnom složenošću nekih delova, počeli su ga uznemiravati tokom snimanja. John Alldis, čiji je orkestar takođe trebao nastupiti u kompoziciji, imao je iskustva s orkestarskim muzičarima i uspeo dirigovati snimljenom izvedbom umesto Geesina.

Izvorno je ime numere bilo The Amazing Pudding, iako se Geesinova originalna partitura nazivala Untitled Epic. Prerađena i unapređena verzija (s Geesinovim napisanim delovima) bila je izvedena 27. juna na Bath festivalu blues i progresivne muzike. Njeno ime bilo je promenjeno nakon što ju je 16. jula 1970. sastav trebao izvesti za emisiju na BBC-u, a Johnu Peelu bio je potreban njen naziv kako bi je mogao najaviti. Geesin je prisutnima pokazao na primerak časopisa Evening Standard i predložio Watersu da u njemu nađe ime za pesmu. Naslov je bio: ATOM HEART MOTHER NAMED, članak o ženi kojoj su ugradili elektrostimulator srca na nuklearni pogon. Kompozicija na albumu prikazuje progresiju u poređenju s prethodnim instrumentalima Pink Floyda kao što su A Saucerful of Secrets i raniji Interstellar Overdrive. Svita Atom Heart Mother zauzima celu prvu stranu i podeljena je u šest delova od kojih je svaki zasebno imenovan. Geesin je uvodnom delu, Father's Shout dao ime, dok su ostali nazivi poput Breast Milkyja i Funky Dunga bili inspirisani samim nazivom albuma. Orkestarski aranžman sadrži puni duvački orkestar,violončelo i šesnaestočlani hor Johna Alldisa, te oni izvode glavne melodije, a Pink Floyd uglavnom svira prateće deonice što je suprotno praksi pop muzike 60-ih godina u kojoj je orkestracija u pozadini, a rock sastav na čelu.

U svakom slučaju Atom Heart Mother počinje orkestarskim pasažom koji otvara put nove Pink Floyd kreativne odiseje duge koliko i prva strana ploče, nakon western ugođaja i grandiozne orkestracije, melodične i prijemčive, poema uranja u mirnije, lirske vode. Predivna Gilmourova gitara gradi atmosferu, zaseca u poetično tkivo melodije na talasima setne harmonije, a onda iznova lagano spušta tempo. Ulazi potom fantastični hor i daje melodiji čudesnu mirnoću obojenu setom i pritajenom iščekujućom napetošću, neku vrstu neodređene tuge i bola, saznanja o nepromenjivosti sudbine. Lagano, u duhu maestralnog Wrighta i na talasima hora, uz intervencije ritam sekcije iz dubine duše, podiže se postepeno tenzija, dramatika teme, koja dovodi do mirenja sa neumitnim i konačnim ishodištima čoveka. Džezirani Wrightovi pasaži smenjuju se i isprepliću sa gitarom Davida Gilmoura. Briljantno poigravanje, ritam i odmerena, iznutra osnažena solaža, cooliranje i refleksija duboke duhovne ravnoteže, u pozadini bas potmulo daje na dramatici teme, uz horske i orkestarske intervencije. Tema se lagano proširuje i razlaže, vibrira i bliži krešendu, nekoj vrsti uzleta na krilima početne orkestracije u western maniru. Nakon radosti i uzleta teme, sve iznova upada u crnu rupu Wrightovih eksperimentalnih ekstrema i čudesnih putanja graničnim sferama svesti i zvuka. Neka vrsta nemira, kataklizme i straha razara tkivo kompozicije, eksplodirajući na kraju poput supernove u beskrajima Pink Floyd vaseljene. Pritajeno izranjanje, rađanje neke nove vrste neodređene nade, psihotriler razasut po rubovima još neobičnije orkestracije. Nakon dugog lutanja i introspektivnog putovanja svetom Floyda ulazimo u nove, elegične atomheartmother vode neposrednih osećanja. Iz ponora tuge izranja hipersenzibilna Gilmourova gitara, noseći lepotu ka novoj nadi i svetlosti (nadi vezanoj za konačno buđenje čovekove ekološke i svake druge vrste svesti, nadi vezanoj za opstanak planete Zemlje i nas samih kao njene dece). Hor i orkestar vraćaju temu na sam početak – sve se odvija kao u stilu monumentalnih klasičnih dela, sa punoćom dramaturgije i poetske tajnovitosti večnih istina. Pun krug se zatvara i završava tamo gde je zapravo i počeo. Originalno, dirljivo, sa puno sete i elegije, kontemplativno i uzbudljivo, kao i uvek dosledno floydovski.

 

By Dragan Uzelac, septembar 2019.