Saucerful of secrets - mračni Pink Floyd trip (song)

 

Saucerful of secrets - mračni Pink Floyd trip

    Aprila 1968. godine grupa Pink Floyd zvanično saopštava dolazak novog gitariste u bend  mada je ta odluka već dogovorena krajem 1967. godine, nakon psihičkog kolapsa Syda Barretta, a ostvarena tokom januara 1968. i prvih nastupa Floyda sa Gilmourom na gitari – mada je Barrett još uvek formalno bio u bendu) – Syd Barrett, dotadašnji gitarista, pevač, autor i duhovni vođa benda nije više bio u stanju da nastavi dalje usled preteranog konzumiranja narkotika (pre svih LSD i marihuana) i sve većih psihičkih smetnji (pre svega šizofrenih) postajući vremenom totalno odsutan, izolovan, neupotrebljiv za bilo kakav rad i komunikaciju, odsutan i katatonično izolovan od ostatka realnog sveta. Sjaj ludog dijamanta i njegovog čarobnog, psihodeličnog sveta bajki nestajao je u izmaglicama kiseline. Vreme spontanosti, radosti stvaranja i nadrealističnog eksperimentisanja, interstellar overdrive plovidbe beretovskom svemirskom kapsulom, gde bi Floydi u potpunosti ogolili akordnu strukturu bilo kog materijala i improvizovali čist zvuk nestajalo je pred novom, sigurnijom i mirnijom (ali ništa manje čudnom) fazom rada benda, predvođenom novim duhom i kreativnim vođom – basistom i pevačem, novim kreativcem Rogerom Watersom.

Morali smo opet gurnuti grudvu da se kotrlja. Album A saucerful of secrets (Tacna prepuna tajni) je bio početak puta ka nekoj vrsti povratka. To je u stvari bio album od koga smo počeli da gradimo. Mada je Syd dobio poslednje mesto na albumu s njegovom stvari za rastanak – Jugband blues, i mada je svirao na druge dve snimke – pesme Corporal clegg i Remember a day, osećanje novog albuma je bilo potpuno drugačije, naročito u naslovnoj numeri, gde smo krenuli u pravcu klasično elektronske muzike. Cela kompozicija albuma A saucerful of secrets nije imala ničeg zajedničkog sa onim u šta je Syd verovao ili voleo.

  Upravo tako. Dok je najbolji rad Syda Barretta bio kombinacija pulsirajućeg ritma sa nizom akorda koji menjaju oblik pred vašim očima i prerastaju u napete sklopove prodorno visokih tonova, poput ljudskih krika, Gilmour bendu donosi smirenje – nikada neobuzdano impulsivan on se pokazao kao pravi majstor popunjavanja prostora i virtuoz u nesvakidašnjim harmonskim intervencijama. Stil Davida Gilmoura postaje uglavnom baziran na zvuku i specifičnom filingu, manje na samoj tehnici. Kako je muzika Pink Floyda vremenom mnogo više operisala atmosferom i raspoloženjem nego čistom svirkom, Gilmour postaje glavnim arhitektom zvuka benda. On vremenom postaje i jednim od glavnih pevača i autora Floyda, naravno odmah iza Watersa.

   Na novog člana benda, Davida Gilmoura je veoma rastrzajuće i šokantno delovalo to što se odjednom našao u Floydima (godinama pre toga Gilmour je svirao po Britanij i Francuskoj, preživljavajući sa prijateljima od svirke do svirke, sanjajući san o vlastitom velikom bendu i uspehu), pa je za časopis Melody maker rekao :

Dugo mi je trebalo da se osetim delom grupe i u početku sam mislio da se moram mnogo promeniti, a to je bio paranoidan doživljaj. Bilo mi je veoma teško da shvatim šta treba da radim, jer je to bio tako čudan bend. Publika nije bila raspoložena prema nama. Mislila je da je Syd Barrett bio sve što je grupa imala i otpisala nas je. Bila su to teška vremena. Sećam se jedne strašne noći u Middle earthu, kada je Syd došao, stao pred binu i celu noć buljio u mene. Strašno!.

  Naslovna numera albuma – Tacna prepuna tajni, izranja iz mraka dalekih kvazarskih, neispitanih i jezivih prostranstava kosmosa u Wrightovom maniru – na granici horora. Kosmičke orgulje uznemiruju, bude jezu haosa i neljudskih krikova i plove poput kosmičkog broda u kjubrikovskoj Odiseji nepoznatim, mističnim svetom dalekih zvezda.

Bend je osetio da smo postigli nešto sa naslovnom numerom A saucerful of secrets. Ne mogu reći kako sam u potpunosti shvatio šta se događa dok je numera nastajala, u vreme dok je Waters sedio u studiju okolo crtajući male dijagrame na komadićima papira, pokušavajući da kreira koncept pesme. Ali tokom narednog perioda pokušavao sam da dodam ono što sam znao o harmoniji. I način na koji su Floydi radili numere sigurno me je edukovao. Preneli smo sve svoje individualne želje, talente i znanje jedni drugima, objašnjavao je svoje impresije o pesmi i radu Floyda David Gilmour.

   I dok Wright eksperimentiše kontrolisanim haosom zvuka, iz pozadine dolaze Masonovi ritmički ponavljajući zvuci bubnjeva, potmuli bas Watersa i eksplozivni eho Gilmourove gitare, titrajući na Wrightovim uznemirujućim vibracijama. Uzbudljivo i veoma mračno iskustvo, zloslutno kosmičko lutanje, osenčeno jezom smrti i ljudske nemoći da se odupre nepoznatim silama.

Pesma je bila o bitci i njenim posledicama, pojasnio je svoje viđenje ove čudesne kompozicije, instrumentala, Roger Waters za časopis Rolling stone. Prvi deo numere (naslovljen Something else) predstavlja postavku bitke. Sinkopirani pandemonijum, naredni deo,  predstavlja stvarnu bitku. Sledi potom Olujni signal, prikaz mrtvih nakon završetka bitke, dok su Nebeski glasovi, kao završni deo kompozicije slika oplakivanja mrtvih.

  Iznenada počinju da se valjaju teški tonovi neodređene grmljavine na smirujućim i mističnim talasima orgulja – kosmička Pink Floyd fuga prvobitnog haosa vaseljene ulazi u završnu fazu, bliži se krešendu u vreme nastanka prvih svetova i života. Predivan zvuk orgulja veličanstveno izranja iz haosa intergalaktičkog Pink Floyd putovanja – harmonični tonovi nude neku vrstu praštanja i olakšanja. Nadovezuje se hor, katarzično – sentimentalno, u stilu najboljih oratorijuma avangardnog umetnika, kompozitora Đerđa Ligetija (umetnika koji je vlastitom muzikom obojio čuveni film Stanleyja Kubricka – 2001. Odiseja u svemiru, iste godine kada je nastao i album Floyda)  i donoseći na kraju preko potrebni mir.

  Numera Saucerful of secrets našla je svoje značajno mesto (u jednako paklenom, više nego uzbudljivom izdanju) barem još dva puta. Prvi put ostavljena je za sam kraj koncertnog dela kultnog Pink Floyd albuma iz 1969. – Ummagumma. Paklenih trinaest minuta intergalaktičke drame postavljeno je kao horor storija zvana A saucerful of secrets, prigušujući ono malo svetlosti preostale unutar bezdana Pink Floyd unuverzuma. Razarajući zvučni eksperiment doseže svoj klimaks i čulno preopterećenje poput halucinogenog tripa. Naglim promenama tempa i atmosfere – od duhovne smirenosti do neurotičnog haosa kada se nervi kidaju kao prenapregnute strune, Floydi rastaču strukturu kompleksne kompozicije, odvodeći je samo njima znanim putevima. Nepredvidivost i tenzija rastu svakim narednim trenutkom, sve do momenta konačnog blaženstva i smirenja naslikanog Wrightovim moćnim zvukom orgulja i izranjanjem iz prvobitnog kosmičkog haosa stvaranja i razaranja. Watersov magični dodir epohalnim finalom uobličava duh jedne jedinstvene vizije i umetničkih sloboda jednog krajnje neobičnog benda... Krešendo živog dela albuma dolazi sa vokalom, predivnom katarzično-senzibilnom tercom na pragu praskozorja novog dana koji se upravo rađa.

     Drugi put Saucerful of secrets instrumental doseže svoj vizuelno-zvučni psihodelični klimaks u impresivnoj verziji unutar filma Pink Floyd at Pompeii (1972.). Reditelj Adrian Maben snimio je film o Pink Floydima u Pompeji, za potrebe evropske televizije. Nije bilo filma o nekoj pop grupi, koji bi po opštem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazilazio ovaj, hvalio ga je  Melody maker časopis. Floydi su u filmu prikazani kako sviraju njihove klasike na kompletno opremljenoj bini postavljenoj u potpuno praznom Rimskom amfiteatru i šetaju u pauzama po obroncima Vezuva i ruševinama antičkog rimskog grada Pompeje, potpuno uništene u vulkanskoj erupciji Vezuva pre dvadesetak vekova. Mislim da će se frikovima dopasti, bio je Watersov karakteristični komentar. Vatrena verzija Tacne prepune tajni prosto je neopisiva u ovom impresivnom audio-vizuelnom prikazu – od briljantnih, smirujućih, a potom i apokaliptičnih tonova Wrightovih orgulja, eksplozivnih solo delova razarajućih prelaza bubnjara Masona, Rogera Watersa u punom zanosu i zamahu dok eksplodira na bas gitari, a potom i koristeći gong kao jednu od tačaka klimaksa ove kosmičke kakofonične simfonije, ludila koje kulminira sa neponovljivim distorziranim deonicama gitariste Davida Gilmoura, opušteno zavaljenog u prašinu prastarog rimskog amfiteatra (u vulkanskoj erupciji uništene Pompeje) dok ispaljuje poput neutronske zvezde rafalne mlazove sirove gitarske energije, nošene ehoom zvuka koji zastrašujuće odzvanja unutar ruševina daleke prošlosti, opominjuće, surovo, tako oslobađajuće, nadrealno.

     Količina energije i emocija, kao i način na koji ih isporučuju u etar ovom jedinstvenom instrumentalnom kompozicijom jednostavno su rečima nesaopštivi i ne podležu nikakvoj mogućnosti deskripcije. Oni su jednostavno toliko različiti od svega viđenog, tako nesputani, kreativni, oslobađajući da ostaju poput monlita u beskraju muzičkog kosmosa, zlatnih struna jednog beskraja Pink Floyd psihodeličnog univerzuma, kvazistelarnog izraza koji zauvek ostaje izvan klasičnih okvira rokenrola, mogućnosti kompozicije koja podleže bilo kakvim pravilima ili logici koja je ograničavajuća.

     Saucerful of secrets neponovljivo je i nesaopštivo duhovno iskustvo s graničnih područja ljudske kreativnosti, nestvarna i mračna odiseja nepreglednim prostranstvima psihodeličnog Pink Floyd univerzuma, umetnički portret neke druge ravni postojanja. Priča ispričana zvukom s one  druge, nikad dokazane strane postojanja onih koji su otišli predaleko.

 

By Dragan Uzelac, septembar 2019.