PINK FLOYD – The Piper at the gates of dawn(1967.)

 

PINK FLOYD – The Piper at the gates of dawn(1967.)

 

Entrance: The celebration of underground

Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, u urbanim centrima Amerike i Britanije počinje spontano da se javlja novi pokret – underground, manifestujući se u muzici, književnosti, slikarstvu, stripu i mnogim drugim oblicima umetničkog stvaralaštva. Usmeren pre svega ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, undergraund je bezazlene i ružičaste slike sveta počeo da smenjuje novim i provokativnijim pogledima mladih ljudi na svet.

Na videlo su izašle mnoge dotadašnje tabu teme – politika, droge, seks... Najprisutnija je bila želja za političkim i društvenim promenama dotadašnjeg učmalog sveta podela i raznih demagogija, stvorenih nakon decenija posle rata, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog prelomnog vremena nazvan je psihodelija (psychedelia). Ona je označavala stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koje mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što je automatski podrazumevalo protest protiv bilo kakvog oblika političke pragmatike ili dogmatike (dijametralno suprotno, milijardama svetlosnih godina udaljeno, komunističko stvaralaštvo te prelomne decenije, označavalo je u Srbiji stanje odsutnosti duha, uz stalnu sveprisutnost Velikog Brata svih naroda i narodnosti, a potom i jednodimezionalnost sveta i beživotnost koji svojim čudesnim golootočkim nadražajima ljudsku svest svode na nivo koacervata i protozoa, bez ikakvih mogućih iskustava, što autokratski podrazumeva protest protiv bilo kakvog normalnog oblika života).

 

Psihodelična muzika, kao žanr, predstavljala je spoj i kombinaciju raznih uticaja: od avangardnih eksperimentalista Edgara Varesea,Cageaa i Stockhausena, istočnjačkih, pre svega indijskih muzičkih idioma, jazza, rocka, popa, beata, rhythn & bluesa i garažnog, underground zvuka. Sve to propušteno kroz novu tehnologiju progresivnog vremena, halucinogenu svest najkreativnijih autora u rock and rollu dalo je za rezultat psihodelični zeitgeist (duh neponovljivog vremena radikalnih promena svesti i društva) i manje uobičajenu muziku. Teško je utvrditi bilo kakve korene i prethodne uticaje na stvaranje i naglu pojavu psihodelije. Pored razvoja studijske tehnologije tih godina (neophodne za snimanje mnogih psihodeličnih muzičkih inovacija, kao na primer snimci traka puštenih unazad na Tomorrow Never Knows The Beatlesa, pre svih), smatra se da su muzička prethodnica bili legendarni jazz saksofonisti John Coltrane i Ornette Coleman, muzičari koji su istražujući opseg novih formi u jazzu podstakli bendove američkog rock and rolla da krenu izvan konvencionalnih okvira, struktura i tonaliteta pop muzike. Colemanov free jazz svojim duhom improvizacije stvara pravac koji raskida tradiciju, pre svega istraživačkim pristupom koji ide u suprotnom smeru od postojećih pravila tradicionalnog džeza. Pored njih dvojice, značajan je bio i uticaj indijske klasične raga forme, sitara i muzičara Ravi Shankara, virtuoza koji je uticao na Beatlesa Harrisona i njegov istočnjački misticizam preliven i transponovan u psihodeliju. Ipak, veći deo psihodelične muzike sastojao se od standardno strukturisanih pop melodija filtriranih kroz nove studijske efekte, produkcijske tehnike i izmenjeno stanje svesti i kreativnosti. Pod uticajem halucinogenih droga ili ne, psihodelija je dobro isfiltrirala na radikalan način svest i kreativnost pojedinca. Brojne studije napisane su o kultnim albumima poput Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band The Beatlesa i The Piper at the Gates of Dawn Pink Floyda, s ove strane bare, ili albuma benda Grateful Dead, Jefferson Airplane i scene oko San Franciska i Los Angelesa, centara umetničke i društvene kontrakulture šezdesetih (i šire, naravno). Estetika legendarnog autora i vođe protestnog pokreta Boba Dylana i njegovog kultnog albuma Blonde on Blonde, njegovih igara rečima, alegorija i metafora bila je još viši nivo visoke umetnosti i tema za obimniju studiju.

 

Predvodnici tog vremena, poput The Beatlesa u Engleskoj, ostavili su za sobom žive nastupe i okrenuli se kompleksnijem, konceptualnom materijalu kolažnog tipa. Izmenjeni, zagonetno nasmešeni i zakišeljeni (acid, LSD, kiselina) okrenuli su se vlastitoj unutrašnjosti i eksperimentima. Pink Floyd, britanski underground bend, predvođeni jedinstvenim umetnikom Sydom Barrettom uronili su u zvuke konkretne muzike, LSD-a i bajkoviti svet ustondiranih frikova. Interstellar Overdrive bio je put u neizvesnost, kosmičke daljine i dubine, ostavljajući planetu Zemlju i pesmu Johnny Be Good daleko za sobom, u izmaglici halucinogenog tripa i šarenila boja kaleidoskopa. U društvenom pogledu, što se Britanije tiče psihodelija kao pokret bila je mnogo više stil, luda parada, oslobađanje mašte, nove krpice i moda londonskog Carnaby streeta, kulturološka promena pogleda na umetnost i svet ili jednostavno, kao i u slučaju The Beatlesa, simbola tadašnje Britanije, psihodelija je bila (bez briga i haosa Vijetnamskog rata) cvet u reveru, ali ne onaj pravi (buntovni cvet flower-powera), već cvet od celofana, više kao ukras, modni detalj, stilska i umetnička poza.

 

Underground je postajao ogledalo u čijem odrazu nije bilo mesta za iskrivljene slike sveta, iskonstruisana sranja ulepšane stvarnosti i lažne nade, zasnovanih na licemerju i podobnosti.Vremenom, postao je put povratka ka ukaljanom i zaboravljenom izvorištu svih pravih stvari i vrednosti, glas razuma koji iznova pokušava da uskladi misli, reči i dela, vraćajući im istinsko značenje, kreativnost i progresivnu delotvornost. Suštinski antikomercijalan, antisistemski, nezavisan, autentičan, alternativan, nepotkupljiv i kreativan stvarao je neki novi, vlastiti put, meandrirajući kroz pustinju ispraznog etabliranog stvaralaštva i ustajale žabokrečine komercijale utonule u opšte mrtvilo. Razbijajući šablone, zadate koordinate, podobnost i opšte prihvatljivosti isijavao je duboke kreativne porive i samosvest koji su dugo tavorili unutar buntovnih pojedinaca željnih promena i pomaka ka nečemu što ne zahteva pljeskanje većine, lažne osmehe i komercijalni efekat.Underground, povratak korenima i zaboravljenom izvorištu pravih stvari, ogoljeni je akt poznog modernizma i šezdesetosmaških stremljenja, rušilačko-kreativna odiseja proključala iz zabranjenih i naizgled zaboravljenih ponora nagomilanog nezadovoljstva predodređenih, namerom zapostavljenih i poniženih, sudbom odabranih pojedinaca.Uzvraćen udarac ili okrenut drugi obraz, ljubav usmerena ka neprijateljima života i istine, gorčina istresena do kraja.

Ovo je priča o jednom zaista jedinstvenom i neobičnom rock and roll bendu, u to vreme predvođenom ekscentričnim gitaristom i umetnikom – Sydom Barrettom, čovekom koji je svojom kreacijom i supersoničnim delovanjem omogućio stvaranje i uspon britanske psihodelične scene sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

 

Entertainment: A Saucerful of Secrets

U jednom čudesnom istorijskom trenutku, kako to već legenda kaže, izgledalo je da će rock and roll i undergraund pokret svojim revolucionarnim poletom i ritmom totalno izmeniti svet, odvodeći zapadnu civilizaciju ka novoj evolutivnoj fazi. Osoben umetnički zanos i društveno-politička previranja izvirali su iz katakombi podzemlja na videlo dana, šireći svoj uticaj ka svim segmentima društva.

Roger Keith Barrett, student londonske Camberwell School of Art, bio je među prvima koji su shvatali da se dešava nešto veliko. Svestrano talentovan i kreativan, kao student slikarstva i gitarista, nastupao je već tokom 1963 – 1965. u bendovima Geoff Mott and the Motors i Hollering Blues, te potom i u duetu sa prijateljem iz rodnog Kembridža, vrsnim gitaristom koji je tih godina takođe tražio svoj put i lutao svetom, Daveom Gilmourom u klubu The Mill. U isto vreme, na arhitektonskom fakultetu u Londonu, trojica studenata i prijatelja  (takođe iz Kembridža, čuvenog univerzitetskog mesta, poznatog i po mnogobrojnim ekscentricima Engleske, između ostalog): George Roger Waters, Nicholas Berkeley Mason i Richard William Wright, osnivaju bend Sigma 6 sa nekolicinom prijatelja, tražeći vremenom prava personalna rešenja i vlastiti zvuk i muzički izraz. Nakon niza promena (bilo je to doba eksperimentisanja u svakom pogledu ) bend napokon dobija svoj konačni izgled (nakon što ga napušta originalni gitarista Bob Close): postavi se priključuje prijatelj iz Kembridža – Syd Barrett, kao solo gitarista i pevač, Waters prelazi na bas, klavijaturista ostaje Richard Wright a bubnjar Nick Mason. Po Barrettovoj ideji bend dobija novo ime – PINK FLOYD, na osnovu naziva albuma dvojice bluz legendi, Pinka Andersona i Floyda Councila.

Floydi imaju preciznost. U stanju su da do besvesti nešto snimaju, brišu i snimaju ponovo. Ova preciznost čini tako dobrim njihove multikanalne snimke. Vežba im u stvari nije potrebna, posle nekoliko časova sviraju tako čvrsto i kao da se nisu razilazili. Ako naletite na njih videćete da nisu ni malo nepristupačni, razgovaraće s vama i normalno se ponašati. Oni nisu zvezde – pre su sušta suprotnost njima, što je pitanje stava grupe. Njihova tzv. uobraženost je samo način čuvanja privatnosti. Oni nisu vlasništvo javnosti. Uz nekoliko izuzetaka, svi njihovi konkurenti izgledaju nepotpuno. Kada Floydi počnu stvarno da lome, po svim standardima su zaista dobri.

Uvek smo smatrali da u rock and rollu ima nešto više od sviranja Johnny B. Goode.

Kratka biografija kultnog britanskog rock and roll benda Pink Floyd, koju je 1967. godine prezentovala njihova izdavačka kuća EMI govori sledeće:

Ne znajući šta ljudi podrazumevaju pod psihodeličnom pop grupom, Floydi odbijaju taj izraz kao određenje njihovih nastupa. Njima nije cilj izazivanje halucinogenih efekata u publici,njihov jedini cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su muzički predstavnici novog pokreta koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperimentisanju u svim oblastima umetnosti, uključujući i muziku.

Časopis Disc osvrće se sažeto na članove prve postave Pink Floyda:

Roger Waters: Uprkos progresivnosti muzike Floyda, još uvek je u velikoj meri bluzer. Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira strane bluz numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari.

Syd Barrett: Misteriozni čovek u grupi. Ciganin u srcu. Voli muziku, slikarstvo i razgovore sa ljudima. Totalno umetnički tip. Rođen i othranjen pop muzikom. Bio je veliki obožavalac Beatlesa, Stonesa, Donovana i Dylana. Voli napadnu odeću. Veruje u totalnu slobodu – ne voli da sputava i kritikuje druge, isto tako, da ga drugi sputavaju i kritikuju. Ne interesuje ga novac i ne brine za budućnost. Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča.

Nick Mason: Veliki je obožavalac Gingera Bakera iz grupe Cream. Ambicija mu je da bude poznat i veoma bogat, kao i da piše scenarije za filmove.

Richard Wright: Glavni muzičar u grupi, ali takođe vrlo hirovit. Kada oseti da loše svira ima običaj da stane, pa makar to bilo u sred stvari. Neposredna ambicija mu je nabavka melotrona, što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici. Krajnja ambicija mu je da bude Cole Porter, tj. veoma priznati kompozitor.

Kao pioniri britanskog undergraunda Floydi započinju proboj početkom 1966. godine u klubu Marquee. Sviraju unutar programa nazvanog The Spontaneous Underground klasike rhythm & blues scene, koristeći vlastitu elektronsku feedback tehniku, da bi već na jesen te godine dobili stalni angažman u London Free Schools Sound and Light Workshop, unutar All Saints Church Hall na londonskom Notthing hillu. To je ujedno i bilo mesto gde po prvi put prezentuju light show uz pomoć ljudi s instituta Thimoty Learyja. Pod uticajem droga, pre svega halucinogena (tih godina još uvek legalno svima dostupnih), zatim misticizma sa Istoka, te umetničkih i političkih previranja, tih godina započinje rađanje novog doba, ere frikova i psihodelije, raznovrsnih eksperimenata sa svešću i kreativnošću koja odvode čoveka ka novim duhovnim iskustvima.

Dva su znamenita događaja i datuma obeležili pionirsku fazu razvoja i uspona novog pokreta i benda Pink Floyd. Prvi se desio 15. oktobra 1966. godine nakon svirke Floyda u londonskom Roundhouse. Tog dana dolazi do osnivanja prvog evropskog undergraund časopisa - International Times. Drugi događaj se desio 31. oktobra 1966. i vezan je za osnivanje udruženja Blackhill Enterprises, firme koja će se brinuti o daljim poslovima Floyda.

 

The Piper at the Gates of Dawn

Sledeća stanica Pink Floyd freak show improvizacija i psihodeličnih eksperimenata bio je legendarni UFO klub, otvoren 23. decembra 1966. godine. Bilo je to stecište mladih, visokoobrazovanih ljudi i muzičkih entuzijasta, mesto novih umetničkih dešavanja na kojem su Floydi počeli sa prezentacijom vlastitih autorskih prvenaca, ostavljajući zauvek sa sobom rane blues radove i otkačene verzije rock standarda poput Johhny B. Goode i Roadrunner.

Dana 27. februara 1967. godine, Floydi snimaju debitantski singl Arnold Lane - Candy and a Currant Bun, impresivne psihodelične numere Syda Barretta. Pesma Arnold Lane, priča o perverznom travestitu, kradljivcu ženskog rublja, ponudila je sasvim nova umetnička rešenja koja će postati zaštitnim znakom rane faze grupe Pink Floyd i jednog jedinstvenog muzičkog pravca. Syd Barrett, veoma kompleksna i kreativna ličnost, svojim je originalnim muzičkim izrazom pod uticajem halucinogena LSD postao predvodnik i jedan od simbola psihodelične umetnosti Britanije. On je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme (čudesne vizije njegovog unutrašnjeg, detinjeg sveta bajki, sveta međuplanetarnog misticizma i nadrealnih vizionarskih opsesija), da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se u datom momentu ukazao. Godina 1966. i deo 1967. bile su njegovo eksplozivno, neverovatno kreativno razdoblje, pre no što su droge i neki, nikad razjašnjeni unutarnji problemi doveli do njegove krajnje izolacije, kreativne krize i napadne ekscentričnosti, totalne blokade i neupotrebljivosti. Dok je stvarao, Barrett je stare rock and rolll riffove razvijao na nestandardan način, stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Diddleyja, Hanka Marvina i Petea Towsenda. Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove, prodorno visokih tonova. Čudesnu tehniku pratili su isto tako čudesni tekstovi, proizašli iz haotičnog i tajnovitog unutarnjeg sveta Syda Barretta, sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova čoveka koji je odbijao svet odraslih.

Arnold Layne had a strange hobby
Collecting clothes
Moonshine washing line
They suit him fine
On the wall hung a tall mirror
Distorted view, see through baby blue
Oh, Arnold Layne
It's not the same, takes two to know
Two to know, two to know
Why can't you see?
Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne

Now he's caught - a nasty sort of person
They gave him time
Doors bang - chain gang - he hates it
Oh, Arnold Layne
It's not the same, takes two to know
Two to know, two to know
Why can't you see?
Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne, Arnold Layne
Don't do it again

Syd je bio kontraverzna ličnost, čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Floyda. Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan, kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnost, prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre Syda nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale. Stihovi: Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu, i razmišljam, ko to u stvari piše ovu pesmu?, iz kompozicije Jugband Blues, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Barrettove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale.

Barrett je bio avangardni inovator i u svojim apstraktnim slikama i u svom muzičkom stilu. Barrettovo muzičko eksperimentisanje najviše se oseća u numeri Interstellar Overdrive, psihodeličnom središnjem delu prvog albuma Pink Floyda. Očaravajući, oštri riff otvara ovaj instrumental koji se spušta u deset minuta slobodnog, anarhičnog haosa. Barrett je koristio radikalne tehnike povratne sprege (feedback), disonance i distorzije, koje će postati instrument kasnijim generacijama muzičara. Ova pesma je najbolji odraz onoga što su Floydi iz rane underground ere svirali u UFO Clubu, epicentru britanske kontrakulture.

Barrett je, na kraju, s ciničnim sjajem, napisao svoju najmračniju pesmu: Vegetable Man. Stihovi se smatraju kulminacijom njegovog ličnog i umetničkog sloma. Smatralo se da je pretamna da bi bila uključena na drugi album Pink Floyda. Za opraštaj je ostavljen njegov Jugband blues.

In yellow shoes I get the blues
Though I walk the streets with my plastic feet
With my blue velvet trousers, make me feel pink
There's a kind of stink about blue velvet trousers
In my paisley shirt I look a jerk
And my turquoise waistcoat is quite out of sight
But oh oh my haircut looks so bad
Vegetable man how are you?

So I've changed my dear, and I find my knees,
And I covered them up with the latest cut,
And my pants and socks all point in a box,
They don't make long of my nylon socks,
The watch, black watch
My watch with a black face
And a big pin, a little hole,
And all the lot is what I got,
It's what I wear, it's what you see,
It must be me, it's what I am,
Vegetable man

I've been looking all over the place for a place for me,
But it ain't anywhere, it just ain't anywhere
Vegetable man, vegetable man,
He's the kind of person, you just gonna see him if you can,
Vegetable man

 

U londonskom Queen Elisabeth Hall, 12. maja 1967. godine Floydi unutar programa Games for May predstavljaju novi light show program, kombinovan sa nekom vrstom rudimentarnog kvadrofonskog sistema ozvučenja. Bio je to uvod u nešto što će vremenom postati jedan od zaštitnih znakova benda, perfektna, grandiozna scenska prezentacija vlastitih umetničkih vizija i pesama, podržana od strane svih čudesa tehnike i elektronike. Njihovi scenski nastupi prerasli su vremenom u svojevrsne hepeninge zvuka, slike, pirotehnike i moćne elektronike, subverzivne tehnološke erupcije, dok su njihove turneje, sa tonama i tonama opreme ličile na iskrcavanje saveznika u Normandiji.

Ne dugo potom pojavljuje se drugi Pink Floyd singl See Emily Play – Scarecrow (See Emily play bila je otvorena ekscentričnom slide gitarom i razigranom bas linijom, neumorno se vrteći kroz distorzirane gitare i Wrightov električni solo na čembalu), a 5. avgusta 1967. svetlost dana ugledaće vanvremenski debi album The Piper at the Gates of Dawn, apsolutni trijumf Sydovog kreativnog ludila i andergraunda šezdesetih. Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana Wind in the Willows (Kennetha Grahamea), Barrett se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera. Jedanaesta pesma je bila delo Rogera Watersa – Take Up Thy Stethoscope and Walk.Album je snimljen u legendarnom londonskom studiju Abbey road (u periodu februar-maj 1967.), istovremeno kada su i The Beatles (u jednoj od susednih prostorija istog studija) snimali svoj album Sgt. Pepper’s lonely hearts club band.

Emily tries but misunderstands, ah ooh
She's often inclined to borrow somebody's dreams till tomorrow
There is no other day
Let's try it another way
You'll lose your mind and play
Free games for may
See Emily play
Soon after dark Emily cries, ah ooh
Gazing through trees in sorrow hardly a sound till tomorrow
There is no other day
Let's try it another way
You'll lose your mind and play
Free games for may
See Emily play
Put on a gown that touches the ground, ah ooh
Float on a river forever and ever, Emily
There is no other day
Let's try it another way
You'll lose your mind and play
Free games for may
See Emily play

              Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rock and rolla (u mnogim anketama proglašen za nabolji psihodelični album svih vremena, jednu od najuticajnijih ploča uopšte). Nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija. Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte. Psihodelična priroda debitantskog albuma Pink Floyda uveliko se može pripisati Barrettovoj sklonosti prema LSD-u u to vreme, zajedno s njegovom inherentno idiosinkratičnom (ekscentričnom) prirodom. Ali dok je ovo eksperimentisanje s halucinogenima možda podstaklo revolucionarni rad na The Piper at The Gates of Dawn, zajedno s njegovim sve lošijim mentalnim zdravljem, kataliziralo je njegov mentalni i duhovni slom koji je vremenom doveo do njegovog postepenog izbacivanja iz benda. Barrettov unos kiseline (acid, LSD) eskalirao je tokom snimanja albuma, a do juna '67. Barrettovo uobičajeno tripovanje učinilo ga je vidno iscrpljenim, nepredvidivim, nefunkcionalnim za saradnju i učestale Pink Floyd koncertne turneje.. Nekada opisan kao radostan, prijateljski nastrojen i ekstrovertan mladić (slikar, gitarista, neko ko je puno čitao i znao, čista umetnička duša, neverovatno kreativan i talentovan), postajao je sve depresivniji i društveno povučen, doživljavajući halucinacije, neorganizovan govor, gubitke pamćenja, intenzivne promene raspoloženja i razdoblja nesalomivih, katatoničnih transova.

Iz dubina undergraunda, suprotstavljenog dotadašnjim tabu temama i poželjnim slikama sveta, i na krilima višedimenzionalnosti svesti, pogleda na život sprženog halucinogenom kiselinom izranja Astronomy Domine, pesma koja otvara ovaj neponovljivi i briljantni album. Krećemo beretovskim intergalaktičkim plovilom na psihodeličnu kosmičku plovidbu - kako iznutra, njegovim svetom bajki i SF čudesa, tako i spolja, na čudesni esid trip neistraženim predelima jedinstvene duše i univerzuma. Pesma donosi zloslutni nemir, zebnju, svest iscepkanu rastrojstvom čula. Praćeni pozadinskom bukom i glasovima (menadžer Pink Floyda, Peter Jenner kroz megafon, u uvodu pesme, imenuje planete) odlazimo put sfera nesvesnog i nespoznatljivog (čudesni, kosmički zvučni zid izgrađen je Barrettovim Fenderom i slide tehnikom sviranja gitare, uz malu, veliku pomoć psihodeličnih orgulja genijalnog Richarda Wrighta).

Lime and limpid green, a second scene
A fight between the blue you once knew.
Floating down, the sound resounds
Around the icy waters underground.
Jupiter and Saturn, Oberon, Miranda and Titania.
Neptune, Titan, Stars can frighten.
Lime and limpid green, a second scene
A fight between the blue you once knew.
Floating down, the sound resounds
Around the icy waters underground.
Jupiter and Saturn, Oberon, Miranda and Titania.
Neptune, Titan, Stars can frighten.
Blinding signs flap,
Flicker, flicker, flicker blam. Pow, pow.
Stairway scare, Dan Dare, who's there?
Lime and limpid green, the sounds around
The icy waters under
Lime and limpid green, the sounds around
The icy waters underground.

 

Lucifer sam (numera izvornog naziva Percy The Rat Catcher, duguje neobičan naziv imenu sijamske mačke Syda Barretta ili pak, kako se još smatralo, imenu njegove tadašnje devojke Jeny Spiers) zlokobno podrhtava, beretovski neurotična gitara ponire i izranja trepereći visokofrekventno, pulsirajuće i uznemirujuće, dok glas nošen ehom surfa na talasima potmule Mason – Waters ritam sekcije i uzleće nošen nezemaljskim zvukom klavijatura, uranjajući u gotovo liričnu Mathilda Mother (Wright i Barrett nostalgično se prisećaju priča za laku noć i mašte iz detinjstva). Sve je u neprestanom pokretu, fluktuirajućem haosu neizvesnosti sledećeg trenutka, lomeći se na hridima beskraja kosmosa, beskraja naglašenog moćnim orguljama Richarda Wrighta (Hammond) i Barrettovim vokalom. Mrak i jeza uvode nas u Flaming koja se potom naglo prelama i ponire u beretovski mistični svet bajki i čudesne mašte, prepun neuobičajene radosti, neobičnih zvukova, mašinerija i strepnje (Sydov pokušaj stvaranja zvučnih kolaža, svojevsrnog muzičkog postimpresinizma kroz priču o dečijoj igri). Ništa manje stravična i uznemirujuća nije ni Pow R. Toc H. koja vibrira nošena klavirskom ritmičkom podrškom i uranja u horor pasaž, iz kojeg stravično ječe Barretova gitara i Wrightove klavijature, uvek na ivici nervnog sloma i totalnog duhovnog smirenja. Kraj se iznova pretvara u horor momenat.

Take Up Thy Stethoscope and Walk, Watersov autorski prvenac, tutnji i krši sve pred sobom, kakofonično, razarajuće, dovodeći atmosferu albuma do usijanja gitarskim vibracijama, kricima, zapaljivošću (morbidni Watersov tekst, nepovezan ritam bubnja i luda igra između Wrightovih orgulja i Barrettove gitare čine ovu pesmu najmračnijom na albumu), uvodeći album u B stranu i hit - singl, ultimativnu, nadrealističnu Interstellar Overdrive, psihodeličnu himnu i psihološku dramu, razarajući kvazistelarni izvor čiste energije, prasak supernove koji rađa novo viđenje rock and roll muzike. Bio je to brutalni zvučni napad iz svih pravaca i raspoloživih instrumenata (upečatljiv gitarski riff započinje pesmu, a zatim se raspada u raznoliku ludnicu slobodnog oblika pre nego se vrati da bi iznova sastavio kompoziciju progresivnog, psihodeličnog rocka, kulminirajući potom u intenzivnom finalu ludog dijamanta), poniranje u nepoznate svetove i dimenzije, desetominutna kreativna ekspedicija Syda Barretta u samo njemu znane i dostupne umetničke, nadrealne sfere i tiho stvaranje embriona iz kojeg će watersovski izrasti budući rad Pink Floyd nadrealista, rad pod duhovnom palicom ništa manje neobičnog basiste i kreativca RogeraWatersa.

Bila je to početna Pink Floyd intergalaktička plovidba u stilu kjubrikovske svemirske Odiseje, rastrojstvo čula, sasvim nove dimenzije stvaralaštva, kosmički prodor i pogled iznutra, sasvim drugačijim očima. Barrettova autentično napeta, pulsirajuća gitarska tehnika i avangardni Wright koji vešto gradi atmosferu, gustu arhitektonsku strukturu za beretovsko uzletanje, razvlačenje, kidanje i poniranje u dubine onostranog čine ovaj album totalnim unikatom.

I've got a bike. You can ride it if you like.
It's got a basket, a bell that rings and
Things to make it look good.
I'd give it to you if I could, but I borrowed it.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I've got a cloak. It's a bit of a joke.
There's a tear up the front. It's red and black.
I've had it for months.
If you think it could look good, then I guess it should.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I know a mouse, and he hasn't got a house.
I don't know why. I call him Gerald.
He's getting rather old, but he's a good mouse.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I've got a clan of gingerbread men.
Here a man, there a man, lots of gingerbread men.
Take a couple if you wish. They're on the dish.
You're the kind of girl that fits in with my world.
I'll give you anything, ev'rything if you want things.
I know a room of musical tunes.
Some rhyme, some ching. Most of them are clockwork.
Let's go into the other room and make them work.

Nakon uzbudljivog međuzvezdanog putovanja Pink Floyd krstaricom, izranjamo na kraju iz kosmičkog ambisa – bio je to čisti SF rock and roll gde su planeta Zemlja i Chuck Berryjev Johnny nestali u dubinama prostor-vremenskog beskraja i tame.The Gnome unosi preko potrebno smirenje i odvodi slušaoca u čudesni svet patuljka zvanog Grimble Gromble, bajkovit i nestvaran. Chapter 24 nastavlja u sličnom, gotovo lirskom raspoloženju, naglašena Watersovim bas dodirom i poniranjem, na koji se nadovezuje Barrettov specifični vokal. Tu je i neizbežni Wright koji tka strukturu pesme i okvir slike unutar koje se sve dešava. Lirsko smirenje nakon haosa putovanja i potrage za onostranim, prožeto stihovima inspirisanim drevnim kineskim tekstom I Ching (knjigom promena), najstarijim delom klasične kineske književnosti. Na neki čudestan način, kroz stari kineski kanon o taoizmu i konfučijanizmu i 24. poglavlje knjige I Ching (dok Roger Waters udara u gong, instrument koji uvek najavljuje promene), pratimo zvučnu ilustraciju raspada Sydove psihe. Scarecrow (Strašilo) je nova impresivna beretovska vizija, raspevana, ogoljena, psihodelični pop smiren i distanciran, drugačiji, nesaznatljiv, neobjašnjiv (pesma obojena baroknim zvukom oštre akustične gitare s 12 žica, kao i zvukom violončela i flaute Richarda Wrighta, prati Barretttova egzistencijalna razmišljanja, odražavajući njegovu tugu i gubitak vere). Sydovi stihovi bili su čudesni lavirint vijugavih elaboracija, nepredvidivih promena smera i iznenadnih slepih ulica, a njihovi stalni motivi prekid komunikacije, izolacija, krhkost i bolno preterana osetljivost na znakove koji ne povezuju ljude, već samo povratne potvrde duboke i neizlečive izolacije. Muzika i umetnost bile su zabavne za Syda, a smišljanje duhovitih tekstova i jednostavnih zaraznih melodija bilo mu je lako jer se činilo da je stvarima pristupao na dečiji način, pun znatiželje i čuđenja nad svetom oko sebe.

A movement is accomplished in six stages
And the seventh brings return.
The seven is the number of the young light
It forms when darkness is increased by one.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset.
The time is with the month of winter solstice
When the change is due to come.
Thunder in the other course of heaven.
Things cannot be destroyed once and for all.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset, sunrise.
A movement is accomplished in six stages
And the seventh brings return.
The seven is the number of the young light
It forms when darkness is increased by one.
Change returns success
Going and coming without error.
Action brings good fortune.
Sunset, sunrise.

Na samom kraju čudesne odiseje sledi opraštajna vožnja imaginarnim biciklom - Bike, ljubav na psihodelični način, kraj spiritualnog puta svetom mašte, bajki i nadrealnog. I kada se očekuje konačno smirenje i opuštanje kraj devojke koja se uklapa u čudesni beretovski svet, vraćamo se na sam početak priče i puta, imaginarni svet prodornih i zastrašujućih zvukova i mašinerija, satova, zvona, gonga, obrnute trake sa smehom članova benda i koječega sve ne, mesto u glavi kreativnog genija Syda Barretta, zatvorivši pun krug na mestu gde je sve zapravo i počelo. Obiđen je pun kosmički krug mašte, put u nepoznato i neizvesno, na oštroj ivici između genijalnosti i ludila.

Nije samo ploča Pink Floyda The Piper At The Gates Of Dawn ono što ga čini automatskim kandidatom za najbolji psihodelični album svih vremena. Naslovna fotografija (korice) albuma takođe su ikonična vizija psihodelije (autor Vic Singh). Ona predstavlja izmenjenu percepciju vizuelne slike stvarnosti, u ovom slučaju benda, kao da ih gledate kroz kaleidoskop. Svaki se član pojavljuje tri ili četiri puta, zamagljujući se u sebe i jedan u drugoga. Učinak je dezorijentišući, upečatljiv, zadivljujući i stimulišući, savršeno odražavajući čudesni muzički sadržaj u njemu.

Stvarnost, ma kakva ona bila i ma šta pod njom podrazumevali, suprotstavljena je na ovoj briljantnoj ploči svetu beretovske mašte i ideala, materijalno je stavljeno nasuprot spiritualnom. Album je svojom inovativnošću i introvertnom magijom pokrenuo čitav talas britanske psihodelije, ostajući zauvek bar za korak ispred svih. Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava neistražene kreativne predele, nudeći nekim novim frikovima večnu inspiraciju i iskru koja bi iznova zapalila neko novo kreativno ludilo. Na nekom drugom međuzvezdanom putovanju.

Ljudi misle da je poludeo, ali ja nikad nisam mislio tako. Bio je potpuni original... Video sam ga kao nežnog pesnika, poput Baudelairea ili Rimbauda, reči su fotografa Micka Rocka o Sydu Barrettu.

Iako se delom uklapao u muzička i društvena stremljenja druge polovine otkačenih šezdesetih, album je svojom inovativnošću idejama, introvertnom magijom i originalnim muzičkim rešenjima bio prilično ispred svog vremena, pokrenuvši godinama kasnije niz neinspirativnih klovnova, ali i čitav jedan britanski psihodelični talas unutar društva i umetnosti. Bio je to visoko estetizovan sjaj ludog dijamanta, trenutak večnosti uhvaćen u punom stvaralačkom naponu.

Monumentalan, neizreciv, više nego autentičan, album se pojavio gotovo niotkud brzinom svetlosti i poput monolita iz Odiseje obasjao šaroliki svet andergraunda šarenilom psihodeličnih, intenzivnih boja.

I dok se publika opravljala od prvobitnog šoka i pokušavala da pronikne u tajne beretovskog sveta misticizma i bajkovitosti, prvobitna postava Pink Floyda izdaje svoj poslednji singl. Bio je to Apples and Oranges – Paint Box, krajnja Sydova kreativna bravura i labudova pesma pred odlazak u neku samo njemu znanu ravan postojanja. Svet je ostao zatečen.

Hendrix je bio perfektan gitarista, a to je sve što sam želeo da radim kao klinac; da sviram gitaru kako treba i skačem okolo, ali mnogo se ljudi našlo na mom putu. Za mene je uvek bilo suviše sporo sviranje tempo stvari. Hoću da kažem ja sam brzi sprinter. Problem je nastao kada posle nekoliko meseci sviranja u bendu to nisam mogao da postignem, tvrdio je Barrett nakon odlaska iz Floyda.

          Usledila su njegova dva solo albuma (uz malu pomoć prijatelja iz Floyda) – Madcap laughs & Barrett (oba iz 1970.).

Ovo je priča o devojci koju sam poznavao

Ona nije volela moje pesme

I to me je učinilo da se osećam tužno

Rekla je  veliki bend je daleko bolji od tebe...

 

Ona nije bila 'rock 'n' roll', njoj se to nije dopadalo

Ona se nije šetala, bar to nije radila pravilno

Pa, sve je krenulo naopako i moje strpljenje je nestalo

Kada sam se probudio jednoga jutra

I setio se ove pesme

O-oh-oh, prilično je zarazna, nadao sam se

Da će sada pričati sa mnom

Čak mi i dozvoliti da je držim za ruku

I da zaboravi taj stari bend.

 

Šetao sam unaokolo do njenog stana

Njeno svetlo je bilo isključeno i to je loše

Njena sestra je rekla da je moja devojka nestala

  Ali uđi unutra, dečače, i sviraj, sviraj, odsviraj mi pesmu!

I ja rekoh Važi, Evo krećem

Prilično je slatka, zar ne znaš,

Da nakon nekog vremenena gledajući njen osmeh

Znao sam da možemo uspeti, uspeti u stilu!?

 

I sada imam sve što mi je potrebno

Ona i ja smo se zaljubili, i složili

Njoj se sviđa ova pesma, a i moje druge

Tako da vidiš da je sada moj svet...

Ovakav zbog ove melodije!

Kako je korisna ova melodija!

Kažem ti, uskoro

Mi ćemo ležati u krevetu, i srećno se uzeti,

I ja više neću razmišljati o toj devojci

Niti o tome što je rekla

 

Bio je jedan od tri ili četiri velikana, uz Boba Dylana, rekao je za Barretta njegov prijatelj David Gilmour.

         Album The Madcap laughs, Sydov debitantski solo album, predstavljao je bizarni psihodelični kolaž i kolekciju pesama koje su mnogo više ličile na nikad dovršene skice, naznake jednog jedinstvenog talenta. Studijsku ekipu koja je pomagala Sydu činili su prijatelji iz Floyda - Roger Waters i David Gilmour, kao i muzičari iz kultnog britanskog progresivnog benda Soft machine: Mike Ratledge, Hugh Hopper i Robert Wyatt. Album je na neki način bio depresivna dijagnoza Barrettovog narušenog mentalnog zdravlja, donoseći numere u kojima se ogledao haos u duši kao posledica preteranog konzumiranja halucinogena.

Dušo volim te, mala dušo,

Dušo, smešno, sunčano jutro

Volim te još smešnije ljubavi na liniji horizonta dušo

Sladoledu izvinite,

Video sam da izgledate bolje druge večeri

 

Oh, shvatila si, trebala si samo da se smeješ nekih sat

(Da li) smo mi zaljubljeni kao što mislim da jesmo?

To nije duga rima.

Ali su mi bili potrebni vekovi da je smislim

Mislim da ću se baciti u vodu, dušo...

 

           Ubrzo nakon debitantskog Barrettovog solo albuma The madcap laughs, usledio je još jedan solo album, pod jednostavnim nazivom Barrett (novembar 1970.). Bila je to na neki način znatno smirenija, manje ekscentrična i zaokruženija celina, nastala na ubrzanom, hirovitom i, ispostaviće se ovaj put opraštajnom, interstellar overdrive barrettovskom putu. Postavu na ovom albumu, pored naravno Barretta kao pevača i gitariste, činili su David Gilmour na bas gitari, Richard Wright na klavijaturama i Jerry Shirley na bubnjevima. Snimanje albuma je počelo 26. februara 1970. (svega mesec dana nakon objavljivanja dugo odlaganog i mukotrpno snimanog prvenca – The Madcap laughs, januar 1970.) i trajalo je do jula 1970. (album je ugledao svetlost dana u Velikoj Britaniji novembra 1970.). Album je bio malo bogatiji zvukom, posebno u ritmičkom miksu, sa izvrsnim numerama Baby lemonade i Gigolo aunt. 

Nikada ne bi svirao istu melodiju dva puta. Ponekad Syd nije mogao svirati ništa što ima smisla. Drugi put bi ono što je svirao bila apsolutna magija.

                                                                                                                                 Jerry Shirley

            Nakon dva solo albuma Syd Barrett se sve više povlači iz javnosti opterećen burnom prošlošću i podmuklom bolešću, na momente se još pojavljujući u javnosti – uglavnom u neproverenim pričama ili bar na snimanju Pink Floyd albuma Wish you were here, 1975. godine, upravo posvećenom sećanju na njega i legendi koja je uvek bila tu negde (gotovo čitava potonja karijera benda, svi preostali albumi Floyda na neki su način bili pod snažnim uticajem duha Syda Barretta – ili pokušaj oslobađanja od njegovog snažnog uticaja, oslobađanje novih kreativaca poput Watersa i Gilmoura, ili pak posvete duhu ludog, nikad prežaljenog dijamanta, setne meditacije na temu sloma jednog kreativnog i hipersenzibilnog umetnika, vizionara).

Neobični poetski sklopovi, koje je Jim Morrison uneo u rock mogu se, uz izvesne ograde naravno, najpre uporediti sa onim što je doneo drugi muzičar tog vremena iz koga su i stihovi i muzika izvirali prirodno – Syd Barrett. Potpuno različitih poetskih imaginacija, njih dvojica su pre svega slični po stepenu inovativnosti unete u medij koji se polako iscrpljivao, a onda i po izraženom nagonu za samouništenjem, koji je Barretta odveo u izolaciju i eventualno ludilo, a Morrisona još mnogo dalje. U svakom slučaju obojica su psihodeličnu stranu umetnosti obojili na pravi način i, ujedno, onako kako niko, ni pre ni posle, nije bio u stanju. 

             Syd Barrett se vremenom sve više povlači u sebe, vraća se u rodni Kembridž i naredne tri decenije ostavlja mesta za nastanak brojnih mitova. Godine 1988. svetlost dana ugledaće njegovi neobjavljeni snimci iz perioda 1968. – 1970. godine. Album na kome su objavljeni zvao se Opel. Bio je to poslednji muzički trag Barrettovog postojanja s obzirom na činjenicu da on nakon 1970. godine nikad više nije snimao niti svirao, opterećen mentalnim problemima. Album Opel (1988.) predstavljao je kombinaciju osam do tada neobjavljenih pesama i šest alternativnih verzija postojećih. Sa dosta akustike, u minimalističkoj produkciji, album je doneo nešto melodičniji zvuk, nalik studijskim snimcima sa dva solo albuma. On se uglavnom kreće unutar i izvan graničnih područja psihodelije i pop feelinga, između grmljavine i šapata, akustike, smirenosti i vedrine, s jedne, i distorzirane napetosti i tame, s druge strane. Pre svih, tu su predivna, akustična i čudesno emotivna Dolly rocker, u savršenom dylanovskom maniru i specifično beretovskom dodiru. Sjajni britanski pop komad, ubedljiv, jednostavan, neposredan, rokerski elegantan. Word song, sagrađena na snazi reči, Clowns and jugglers u dobrom starom maniru kinksovske londonštine, čisti psihodelični pop komad na granici potonuća u frikovanje i kosmičko ludilo šezdesetih, Let’s split, vedra akustična skica, prepuna poleta i energičnosti, duh vedrine između dva Barrettova ponora tame, kao i Milky way sa svom onom lepotom koju su jedinstveni, kreativni genije i britanski pop dali svetu moderne muzike. Život je potom nastavio u porodičnoj kući u Kembridžu, baveći se slikarstvom, čitanjem i baštovanstvom. Svet je napustio 2006. godine.

Syd Barrett i njegovo slavno ludilo, zbog koga se na vrhuncu i povukao iz Pink Floyda, jedna su od najvećih legendi rok muzike, ali ni najnovija zapažanja ne daju mnogo objašnjenja za to šta se u stvari dogodilo. Tada su psihodelične droge bile dozvoljene i masovno korišćene, i verovatno su uticale na Barretovu ličnost. Ovaj višestruko talentovani i načitani momak, koji je iz povučenog Kembridža došao u proključali London i preko noći postao istinska zvezda, bio je krhka i labilna ličnost, što su zapažali njegovi prijatelji. Konačno, nedavno otkriveni rasporedi obaveza pokazuju koliko je beskrupulozan bio celonedeljni ritam svirki godine 1967, u kojoj je grupa Pink Floyd postala slavna, i postaje jasno do koje mere su nervi svim muzičarima morali biti napeti. Međutim, Barrettovi rođaci danas svedoče kako on, u stvari, nikad nije išao na psihijatrijske tretmane zato što su stručnjaci procenili da za to nema razloga. Svedoče i da je u kasnijim godinama živeo povučenim, relativno konzistentnim, slabo društvenim seoskim životom, u kome se sve vrtelo oko mirnog bavljenja apstraktnim slikarstvom i ljubavi prema cveću. S druge strane, R.D. Laing, najznačajnije ime antipsihijatrije, svojevremeno je, preslušavši jednu traku sa Barretovim razgovorima iz najgoreg perioda nikad dijagnostifikovanog sloma, izjavio da je mladi gospodin neizlečiv.

                                                                                                                  Dragan Ambrozić, rok novinar

 

By Dragan Uzelac