ROGERS WATERS – Living in political world

 

ROGERS WATERS – Living in political world

LAGANI UVOD U TEMU - Traumatično odrastanja bez oca i lansiranje Pink Floyd psihodelične krstarice

    Ovo je kratka priča, fragmentarnog, sentimentalnog, zanesenog, sanjarskog tipa o britanskoj muzičkoj rok legendi – basisti i jednom od predvodnika kultnog benda Pink Floyd – Rogeru Watersu,jednom od mojih najomiljenijih umetnika sveta rokenrola i jednog od duhovnih očeva, priča o njegova tri kultna, društveno angažovana i kritički intonirana Pink Floyd albuma – Dark side of the moon, Animals i The Wall, kao i njegovom političkom, humanitarnom angažovanju, priča o umetniku koji je svet zadužio spektakularnom muzikom i osvojio srca mnogih obespravljenih ljudi suprotstavljajući se moćnim političarima sveta i rušeći mnoge zidove koji dele i zavađaju ljude – spolja i iznutra ... kao građevine koje dele svet na privilegovane i obesne, s jedne, i ponižene i obespravljene ljude, s druge strane zida ... kao i blokade u glavama i srcima gramzivih i zlih vladara koji na tuđoj nesreći i bedi žele da izgrade jedan svet nedostojan života čoveka.

   Kratka, uvodna biografija, beleži sledeđe o Votersu : George Roger Waters rođen je u vreme Drugog svetskog rata, 6. septembra 1943. godine u selu Great Bookham, pokrajina Surrey, pored grada Dorking, četrdesetak kilometara južno od Londona, kao drugi sin učiteljskog para Mary Whyte i Erica Fletchera Watersa. Otac mu je bio pobožni hrišćanin i pozvavši se na prigovor savesti odbio je učestvovati u ratnim sukobima. Dobrovoljno je vozio kola hitne pomoći u vreme bombardovanja Engleske i učlanio se u Komunističku partiju. Na polovini rata predomislio se i prijavio u vojsku. Kad je otišao na dužnost u Europu, majka se sa sinovima preselila u Cambridge da bi bili sigurniji od nemačkih bombardera koji su nadletali London.Eric Waters proglašen je nestalim, uz pretpostavku da je mrtav, 18. februara 1944. tokom napada savezničkih snaga na obalama Anzija u Italiji( prikazano kao jedna od kultnih scena filma britanskog reditelja Alana Parkera, viđenja albuma Votersovog, pardon Pink Floyd albuma The Wall). Iako je Roger tada imao samo pet meseci, pa se oca ne može sećati, zbog ovog je događaja kasnije imao traume koje su se odrazile na njegovo stvaralaštvo, što se delimično naslućuje u projektu The Wall, a eskaliralo je na sledećem albumu, The Final Cut, posvećenom upravo njegovom ocu.

Ja sam ceo život okružen politikom. Otac mi je stradao tokom Drugog svetskog rata, majka mi potiče iz porodice srednje klase iz Severnog Londona. Nakon studija dobila je posao kao učiteljica u Bredfordu, industrijskom gradiću na severu Engleske. Tamo je radila sa decom koja su svakodnevno pešačila kroz sneg na putu do škole i shvatila koliko pogrešno postavljeno naše društvo i tada je postala aktivista. Nekako sam od nje pokupio ideje šta je to fer plej.

      U jednom čudesnom istorijskom trenutku, kako to već legenda kaže, izgledalo je da će rokenrol i andergraund pokret svojim revolucionarnim poletom i ritmom totalno izmeniti svet, odvodeći zapadnu civilizaciju ka novoj evolutivnoj fazi. Osoben umetnički zanos i društveno politička previranja izvirali su iz katakombi podzemlja na videlo dana, šireći svoj uticaj ka svim segmentima društva.

    Roger Keith Barrett, student londonske Camberwell school of art, bio je među prvima koji su shvatali da se dešava nešto veliko. Svestrano talentovan i kreativan, kao student slikarstva i gitarista, nastupao je već tokom 1963 – 1965. u bendovima Geoff mott and the motors i Hollering blues, te potom i u duetu sa prijateljem iz rodnog Kembridža – vrsnim gitaristom koji je tih godina takođe tražio svoj put i lutao svetom, Daveom Gilmourom u klubu The Mill. U isto vreme, na arhitektonskom fakultetu u Londonu, trojica studenata i prijatelja (takođe iz Kembridža – čuvenog univerzitetskog mesta, poznatog i po mnogobrojnim ekscentricima Engleske, između ostalog) : George Roger Waters , Nicholas Berkeley Mason i Richard William Wright, osnivaju bend Sigma 6 sa nekolicinom prijatelja, tražeći vremenom prava personalna rešenja i vlastiti zvuk i muzički izraz. Nakon niza promena (bilo je to doba eksperimentisanja u svakom pogledu ) bend napokon dobija svoj konačni izgled (nakon što ga napušta originalni gitarista Bob Close) : postavi se priključuje prijatelj iz Kembridža – Sid Beret, kao solo gitarista i pevač, Voters prelazi na bas, klavijaturista ostaje Ričard Rajt a bubnjar Nik Mejsn. Po Beretovoj ideji bend dobija novo ime – PINK FLOYD, na osnovu naziva albuma dvojice bluz legendi – Pinka Andersona i Floyda Councila.

   Kao pioniri britanskog andergraunda Floydi započinju proboj početkom 1966. godine u klubu Marquee. Sviraju unutar programa nazvanog The spontaneous underground klasike ritam i bluz scene, koristeći vlastitu elektronsku feedback tehniku , da bi već na jesen te godine dobili stalni angažman u London free schools sound and light workshop, unutar All saints church hall na londonskom Notthing hillu. To je ujedno i bilo mesto gde po prvi put prezentuju light show uz pomoć ljudi s instituta Thimoty Learyja. Pod uticajem droga – pre svega halucinogena (tih godina još uvek legalno svima dostupnih), zatim misticizma sa Istoka, te umetničkih i političkih previranja, tih godina započinje rađanje novog doba – ere frikova i psihodelije, raznovrsnih eksperimenata sa svešću i kreativnošću koja odvode čoveka ka novim duhovnim iskustvima.

    Nakon početna dva singla Pink Floyda: Arnold Lane & See Emily play, 5. avgusta 1967. svetlost dana ugledaće vanvremenski debi album The Piper at the gates of dawn, apsolutni trijumf Sidovog kreativnog ludila i andergraunda šezdesetih. Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana Wind in the willows, Beret se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera. Jedanaesta pesma je bila delo Rodžera Votersa – Take up thy stethoscope and walk.

    Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rokenrola – nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija. Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte.

 

   Aprila 1968. godine grupa Pink Floyd zvanično saopštava dolazak novog gitariste u bend (mada je ta odluka već dogovorena krajem 1967. godine i psihičkog kolapsa Barretta, a ostvarena tokom januara 1968. i prvih nastupa Floyda sa Gilmurom na gitari – mada je Beret još uvek formalno bio u bendu) – Syd Barrett, dotadašnji gitarista, pevač, autor i duhovni vođa benda nije više bio u stanju da nastavi dalje usled preteranog konzumiranja narkotika (pre svih LSD i marihuana) i sve većih psihičkih smetnji (pre svega šizofrenih) postajući vremenom totalno odsutan, izolovan, neupotrebljiv za bilo kakav rad i komunikaciju, odsutan i katatonično izolovan od ostatka realnog sveta. Sjaj ludog dijamanta i njegovog čarobnog, psihodeličnog sveta bajki nestajao je u izmaglicama kiseline. Vreme spontanosti, radosti stvaranja i nadrealističnog eksperimentisanja, interstellar overdrive plovidbe beretovskom svemirskom kapsulom, gde bi Floydi u potpunosti ogolili akordnu strukturu bilo kog materijala i improvizovali čist zvuk nestajalo je pred novom, sigurnijom i mirnijom (ali ništa manje čudnom) fazom rada benda, predvođenom novim duhom i kreativnim vođom – basistom i pevačem, novim kreativcem Rodžerom Votersom.

   Nakon psihodelične ere benda Pink Floyd predvođene Rogerom Watersom (pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog prelomnog vremena nazvan je psihodelija. Ona je označavala stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koje mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što je automatski podrazumevalo protest protiv bilo kakvog oblika političke pragmatike ili dogmatike) u periodu od 1968. do 1972., i niza monumentalnih albuma poput A saucerful of secrets, Ummagumma, Atom heart mother i Meddle, sa albumom Dark side of the moon počela je neka nova era Floyda, sa izrazito dominantnom ulogom Rogera Watersa i mnogo manje psihodeličnog frikovanja, čudaštva i muzičkog eksperimentisanja, sa akcentom na priču o svetu koji nas okružuje sa svim svojim gadostima, licemerjem i mrakom, koja se završava sa finalnim rezom iz 1983., sa albumom The Final cut, poslednjim pravim Pink Floyd albumom (ipak bez Wrighta), raspadom benda i nekom sasvim drugom pričom koja samo po nazivu benda ima veze sa istorijom Floyda dugom gotovo dve decenije čudaštva i pionirskog probijanja granica u potrazi za novim i smelim izazovima duha muzike.

KULTNA WATERSOVA PINK FLOYD TRILOGIJA: Sociološka studija tamne strane čoveka i sveta

   Slede prikazi tri ključna albuma Floyda, predvođenih junakom ove priče, svojevrsni omaž jednom od junaka mog života – Rodžeru Votersu, priča o tri društveno angažovana, sociološki jetko intonirana i kritički beskompromisna albuma Rogera Watersa, uvod u njegovu solo karijeru i duboko humanistički i politički angažman u poslednjih nekoliko decenija( od njegovog napuštanja Floyda 1983. godine).

Pink Floyd:Dark side of the moon (1973)

    Nakon izdavanja albuma Meddle 1971. godine, grupa Pink Floyd se skupila za nadolazeću turneju u Britaniji, Japanu i SAD-u. Na sastanku u Camdenu, basista Roger Waters predložio je da novi album bude deo turneje. Watersova ideja je bila da se album bavi stvarima koje ljude čine ludima i ludilom koje je obuzelo bivšeg člana benda Syda Barretta, zbog preterane upotrebe droga. U jednom intervjuu za Rolling Stone, gitarista David Gilmour je rekao: mislim da smo svi mislili, a Roger je svakako mislio da je dosta naših tekstova previše indirektno. Svakako je postojao osećaj da će reči ovde biti jasne i precizne.

      Sva četiri člana su se okvirno dogovorila da je Watersova ideja za album sjedinjen u jednoj temi dobra. Waters, Gilmour, Mason i Richard Wright sudelovali su u pisanju i produkciji materijala a Waters je stvorio ranu demo snimku u svom domu, u malom studiju koji je napravio u kolibi u vrtu. Delovi novog albuma došli su iz prethodno neiskorištenih materijala za soundtrack The Body (album eksperimentalne muzike koji je Waters uradio sa Ronom Geesinom, elektronskim istraživačem muzike, koji je takođe sudelovao u snimanju albuma Floyda Atom heart mother), a osnovna struktura Us And Them preuzeta je iz dela koje je početno bilo napisano za film Zabriskie Point (italijanskog filmskog režisera Michelangela Antonionia).

       Najveći deo 1972. godine (devet meseci sitničavog rada) protekao je Floydima u snimanju albuma Dark side of the moon.  Ali pre toga reditelj Adrian Maben snimio je film o Pink Floydima u Pompeji, za potrebe evropske televizije. Film je naravno nazvan Pink Floyd at Pompeii.

   Nije bilo filma o nekoj pop grupi, koji bi po opštem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazilazio ovaj, hvalio ga je Melody maker časopis. Floydi su u filmu prikazani kako sviraju njihove klasike na kompletno opremljenoj bini,  postavljenoj u potpuno praznom Rimskom amfiteatru i kako se šetaju u pauzama po obroncima Vezuva i ruševinama antičkog rimskog grada Pompeje, potpuno uništenog u vulkanskoj erupciji Vezuva pre dvadesetak vekova. Mislim da će se frikovima dopasti, bio je Watersov karakteristični komentar.

     Upravo tako. Pompeja je bila jedan od vrhunaca jedne neponovljive epohe čudesnih Pink Floyda. Sa albumom Dark side of the moon počela je neka nova era Floyda, sa izrazito dominantnom ulogom Rogera Watersa i mnogo manje psihodeličnog  frikovanja, čudaštva i muzičkog eksperimentisanja, sa akcentom na priču o svetu koji nas okružuje sa svim svojim gadostima, licemerjem i mrakom, era koja se završava sa finalnim rezom iz 1983. - albumom The Final cut, poslednjim pravim Pink Floyd albumom (ipak bez Richarda Wrighta) , raspadom benda i nekom sasvim drugom pričom koja samo po nazivu benda ima veze sa istorijom Floyda dugom gotovo dve decenije čudaštva i pionirskog probijanja granica u potrazi za novim i smelim izazovima duha muzike.

Ticking away the moments that make up a dull day

Fritter and waste the hours in an off-hand way

Kicking around on a piece of ground in your home town

Waiting for someone or something to show you the way

 

Tired of lying in the sunshine staying home to watch the rain

You are young and life is long and there is time to kill today

And then one day you find ten years have got behind you

No one told you when to run, you missed the starting gun

 

And you run and you run to catch up with the sun but it's sinking

Racing around to come up behind you again

The sun is the same in a relative way, but you're older

Shorter of breath and one day closer to death

 

Every year is getting shorter, never seem to find the time

Plans that either come to naught or half a page of scribbled lines

Hanging on in quiet desperation is the English way

The time is gone, the song is over, thought I'd something more to say

 

Home, home again

I like to be here when I can

When I come home cold and tired

It's good to warm my bones beside the fire

Far away, across the field

The tolling of the iron bell

Calls the faithful to their knees

To hear the softly spoken magic spell

     Soundtrack Obscured by clouds snimljen je za svega tri nedelje (u Francuskoj) i doneo je novi duh vedrine fantastičnog, neposrednog i energičnog rokenrola, zvuk i silinu izvorišta, veoma inspirativno i zadivljujuće sveće ostvarenje  benda Pink Floyd rasterećeno naslaga psihodelične prošlosti i grandioznosti ideja. Ali već sa narednim albumom vraćaju se njihove stare navike i težnja ka perfekcionizmom, monumentalnosti i dubinskoj analitičnosti svakog novog projekta. One oduzimaju dah nekadašnje spontanosti i želje ka hrabrom eksperimentisanju. Tako je najveći deo 1972. Floydima prošao u snimanju novog albuma Dark side of the moon – perfekcionizam benda dosegao je vrhunac. Utrošeni su meseci snimanja da bi se svaki snimak do najmanje pojedinosti učinio besprekornim. Prema rečima svedoka, pred kraj devetog meseca snimanja Floydi su bili konfuzni i sicrpljeni, bez jasne vizije o finalizaciji albuma. Na kraju su bili primorani da u pomoć pozovu producenta sa strane – Chrisa Thomasa, sa namerom da sredi stvari dovrši album. Najzad, početkom 1973., album je završen i marta meseca promovisan je na specijalnoj priredbi u londonskom Planetarijumu.

     Basista i glavni muzički kreator benda Roger Waters je ploču opisao kao mnogo drugačiju od svega što smo ranije uradili. Tematski je mnogo lakša za razumevanje. Ideja koju pokušavamo da prenesemo nije složena u previše otkačenom paketu. Nije to loša ploča, iako to ja kažem. I publika i kritika su bili oduševljeni. Album se neviđeno dobro prodavao od samog starta. Rezultat svega je činjenica da je postao prvi američki album broj jedan Pink Floyda i da se bez prekida zadržao na britanskoj top listi više od dve godine. Turneja koja je usledila bila je spektakularna.

     Prestižni časopis Roling stone je bio oduševljen pločom. Njihov recenzent je napisao o Floydima sledeće: Eminentni techno-rockeri, barataju arsenalom zvučnih efekata rafinirano i istančano. Razvili su stil koji je kadar da izdrži njihovo zaslepljujuće i potencijalno poražavajuće zvučno čarobnjaštvo. Zvuk je bujan i višeslojan, a ipak ostaje čist i strukturisan. Poseduje izvesnu grandioznost koja prevazilazi običnu muzičku melodramatičnost i koja se retko nalazi u rokenrolu. Britanska Ilustrovana rok enciklopedija donosi sledeći prikaz albuma: Bio je to njihov magnum opus – album koji kasnijim poklonicima u stvari simbolizuje Pink Floyd. Grupa se pozabavila pritiscima, ludostima i smrću u savremenom društvu; sve je to prikazano uz pomoć jedne od najsavršenijih produkcija koja se ikada pojavila na ploči. Cinici su tvrdili da je za uspeh albuma u velikoj meri odgovorna briljantna produkcija – stereo polucija za hi-fi snobove na celom svetu – no bilo bi nekorektno uskratiti grupi priznanje na značajnom domašaju.

     Za fantastičan omot albuma (čuvenu prizmu na tamnoj podlozi kroz koju se prelama zrak svetlosti) bili su zaduženi legendarni Hypgnosis, legendarni umetnički tim na čelu sa prijateljem iz Kembridža – Stormom Torgersenom, deo Pink Floyd magije,  a za sam sadržaj i koncept ploče Roger Waters – od ovog albuma Floydi lagano sleću na planetu Zemlju i vremenom postaju sve pristupačniji. Osnovna tema ploče je život, ili, bolje reći, kritika zapadnog načina života, tema kojoj se Waters vraća i na albumima Animals i The Wall. Socijalna kritika savremenog sveta, sa svim njegovim licemerjem, lažima, nasiljem, smrtnošću, nehumanošću, kultom novca, gramzivošću i brojnim gadostima postaje ključnom temom završnog dela Pink Floyd opusa, obuhvatajući albume od Dark side of the moon do Final cut. Vremenom Pink Floyd sve više postaju pratećim bendom Rogera Watersa (pre svega kao muzička podloga njegovom novom idejnom konceptu zaogrnutom žestokom socijalnom kritikom savremenog sveta)  - iz fokusa interesovanja lagano nestaju nekadašnje psihodelično čudaštvo i želja za muzičkim eksperimentisanjem, muzičkim progresom. Muzika i dalje ostaje vrhunska, ali se draž nekadašnje neizvesnosti, nepredvidivosti i individualnih kreativnih uzleta vremenom sve više gubi – do trenutka konačnog Wrightovog odlaska tokom snimanja albuma The Wall.

Money, get away

Get a good job with more pay and you're O.K.

Money, it's a gas

Grab that cash with both hands and make a stash

New car, caviar, four star daydream,

Think I'll buy me a football team

 

Money, get back

I'm all right, Jack, keep your hands off of my stack.

Money, it's a hit

Don't give me that do goody good bullshit

I'm in the high-fidelity first-class traveling set

And I think I need a Learjet

 

Money, it's a crime

Share it fairly but don't take a slice of my pie

Money, so they say

Is the root of all evil today

But if you ask for a rise it's no surprise that they're giving none away

 

"Ha-ha! I was in the right!"

"Yes, absolutely in the right!"

"I certainly was in the right!"

"Yeah, I was definitely in the right. That geezer was cruising for a bruising!"

"Why does anyone do anything?"

"Yeah!"

"Why does anyone do anything?"

"I don't know, I was really drunk at the time!"

I was just telling him it was in, he could get it in Number Two. He was asking why it wasn't coming up on freight eleven. After, I was yelling and screaming and telling him why it wasn't coming up on freight eleven. It came to a heavy blow, which sorted the matter out.

   Svaka strana albuma Dark side of the moon predstavljala je povezano, konceptualno muzičko delo. Po pet pesama na svakoj strani odražavaju različite faze ljudskog života, počevši i završivši s kucanjem srca, istražuju prirodu ljudskog iskustva, i (prema Watersu) empatiju. Speak to Me i Breathe zajedno naglašavaju obične i trivijalne delove života koje prate večno prisutnu pretnju od ludila i važnost življenja vlastitog života – don't be afraid to care (nemoj se bojati brinuti). On the Run izražava stres i nervozu modernog putovanja i pogotovo Wrightov strah od letenja. Time se filozofski bavi problematikom vremena i načina na koje ono kontroliše život i upozorava kako se celi život brzo okončava smrću. Prvi deo albuma završava s The Great Gig in the Sky kao metaforom za smrt.

   Drugi deo albuma započinje zvukom blagajne i kovanica, u pesmi Money, koja se izruguje pohlepi i konzumerizmu. Us and Them bavi se izolacijom depresivnih kroz simboliku sukoba. Brain Damage bavi se ludilom zbog slave i uspeha iznad vlastitih potreba. U stihu and if the band you're in starts playing different tunes (ako tvoj sastav krene svirati drugačije melodije) razvija se problem bivšeg člana sastava Syda Barretta. Album završava s Eclipse koja se bavi problemom promene i jedinstva, da bi naterao slušaoca da prepozna zajedničke osobine koje deli celo čovečanstvo.

      Speak to me – breath in the air, uz otkucaje srca, krik i smirujuće tonove uvode nas u priču o tamnoj strani meseca. Nelagoda i nemiri savremenog čoveka izviru iz svakog kadra ove lucidne i dramatične Pink Floyd priče o modernom bezosećajnom i gramzivom društvu – bez humanosti i solidarnosti, kao i haosu koji proističe iz takvog načina života – ležerni vokal Gilmoura ralaksirajuće deluje kao upliv bilo kakve nade, ali ga On the run dodatnim ubrzanjem i konfuzijom uzaludnosti bekstva demantuje, unoseći nemir i egzistencijalni haos. Nema izlaza iz začaranog kruga smrti jer vreme satire i uništava sve pred sobom – pokušaj bekstva je uzaludan i nestaje u jezi šopenhauerovske dosade, monotonije, prolaznosti i konačne smrti pred kojom sve takozvane trajne vrednosti gube smisao. Vreme otkucava (uz efekat haotične zvonjave gomile satova koji dodatno unose konfuziju u svet modernog, egzistencijalističkog haosa i užurbanosti čoveka današnjice) i otvara se prostor za fantastičnu, dramatičnu Time, osvrt na ljudsku prolaznost, uzaludnost, tren postojanja, dosadu, trivijalnost i izlišnost samog postojanja, uzaludnost svih velikih misli, radnji, snova. Floydi lagano grade priču na talasima genijalne produkcije – ubedljiv Gilmourov vokal , sa dozom sete i neverice plovi na talasima muzike i kulminira u briljantnoj gitarskoj solo deonici, arhitektonskom zvučnom savršenstvu i nesebičnoj dozi melanholije koja nudi tamnu stranu meseca. The Great gig in the sky uzleće ka nebesima (metaforom o smrti) fantastičnim, hipersenzibilnim vokalnim soliranjem, dramaturški produbljujući album, senčeći ga i dajući mu dinamičku nesputanost, na trenutak pronalazeći unutrašnji mir i pomirljivost čoveka sa sudbinom koja mu je data, neosetnim bolom jača se iznutra i nestaje. Vokal Clare Torry (kao gostujuće britanske pevačice na albumu) u pesmi The Great Gig in the Sky u potpunosti je improvizovan. Članovi grupe pevačici nisu dali precizne smernice, već su joj samo rekli da razmišlja o smrti i o hororu. To je bilo dovoljno da nastane jedna od najupečatljivijih pesama Pink Floyda albuma.

  Zvuk registar kase i jednoličnost, bezdušna monotonija života vrednovanog besmislenom količinom novca i uronjena u apsurd konzumerizma, iznova navlače pesmom Money zastor sprečavajući svetlost života da makar malo ulepša ljudsku sudbinu i stvarnost. Muzički uzbudljiv i dinamičan klasičan watersovski komad, naglašen čudesnim, neuobičajenim ritmom i kristalnim zvukom saksofona, promenama ritma, džeziranim deonicama i jakom emocijom, Money briljira kombinacijom žestoke kritičnosti i ironičnosti teksta kao i uzburkanošću melodije – vokal Gilmoura dovoljno je ubedljiv i agreasivan. Treptaji i ludilo savremene materijalističke civilizacije (bez duše i duhovne vertikale) izbijaju ispod naslaga ustreptale uskomešanosti i haosa ljudske užurbane svakodnevnice, nihilistične do nivoa nehumanosti i opšteg grebanja za životni prostor – bez pardona, saosećanja, milosti i solidarnosti među ljudima. Smirujućim tonovima i prelivima savršeno producirane Us and them (refleksiju večne ljudske podele na nas i njih) Floydi nude kontrast i katarzično pročišćenje, preko potrebnu harmoniju i unutrašnji mir, lepotu samu po sebi, umetnički zanos koji se uzdiže iznad zla gramzivosti, perfidnosti, licemerja, zlobe i zla, ljudske destruktivnosti i odsustva bilo kakvog osećanja. Slapovi kontemplativnih akorda izviru iz Pink Floyd kuhinje duše i vraćaju dostojanstvo opštoj posrnulosti čovekovoj, pretapajući se sa još jednom harmoničnom i višeslojnom temom  - Any colour you like, predivnim sazvučjima tonova i boja, tako iskričavom, čistom, ehoom produkcije razloženom na slapove i talase zvuka koji neprestano naviru i ispunjavaju prostor obiljem predivnog zvuka.

The lunatic is on the grass

The lunatic is on the grass

Remembering games and daisy chains and laughs

Got to keep the loonies on the path

The lunatic is in the hall

The lunatics are in my hall

The paper holds their folded faces to the floor

And every day the paper boy brings more

And if the dam breaks open many years too soon

And if there is no room upon the hill

And if your head explodes with dark forbodings too

I'll see you on the dark side of the moon

The lunatic is in my head

The lunatic is in my head

You raise the blade, you make the change

You re-arrange me 'till I'm sane

You lock the door

And throw away the key

There's someone in my head but it's not me.

And if the cloud bursts, thunder in your ear

You shout and no one seems to hear

And if the band you're in starts playing different tunes

I'll see you on the dark side of the moon

"I can't think of anything to say except...

I think it's marvellous! HaHaHa!"

     Sve se na kraju pretapa u jedinstvenu celinu i mrak Brain damage, Watersovo epohalno finale jedne uznemiravajuće i kritikom prožete priče o svetu oko nas i u nama, njegovim lutanjima. Na samom kraju dolazi do totalnog pomračenja – Eclipse je bolna spoznaja da ne postoji samo tamna strana meseca , već da je on u potpunosti taman. Otkucaji ljudskog srca bude poslednju nadu da će uprkos totalnom mraku i gadostima ono jedino uspeti da izdrži sve pritiske i ludilo sveta, ostavljajući čoveka u igri barem još neko vreme. Gotovo je neverovatno da se pogled na ceo jedan ljudski život može čuti na dve strane ove kultne ploče, od zvuka otkucaja majčinog srca i prvog udisaja po rođenju, do postepenog usporavanja, slabljenja  i potpunog odumiranja otkucaja sopstvenog srca. Sve je aktuelno i danas. Svi smo u neprestanoj jurnjavi za neuhvatljivim vremenom, zbunjeni raznoraznim proviđenjima i proročanstvima, okovani kavezom zvanim novac, podeljeni na nas i njih, i kao takvi dopuštamo da nam neko boji život baš onim bojama za koje smo se u najskorvitijim delovima svog uma opredelili. Oštećeni mozak je daleko od toga da shvati da se ponovnim ulaskom u tamu iz koje smo došli zatvara životni krug. Da se svako polako gasi sa uverenjem da sve pa i život ima svetlu i tamnu stranu. Baš kao i naš Mesec.

Sve što dodiruješ i sve što vidiš
sve što okusiš, sve što osetiš
i sve što voliš i sve što mrziš
sve u šta sumnjaš, sve što čuvaš
i sve što daješ i sve što podeliš
i sve što kupuješ, isprosiš, pozajmiš ili ukradeš
sve što stvoriš i sve što uništiš
sve što radiš i sve što izgovoriš
i sve što jedeš i svi koje srećeš
svi koje omalovažavaš i svi sa kojima se svađaš
i sve što je sada i sve što je prošlost
i sve što će doći i sve pod suncem je usklađeno
ali sunce je pomračeno mesecom...

     Propratna američka turneja i veličanstveni nastup u londonskom ’’Earl’s courtu“ doveli su priču o albumu do logičnog vrhunca : vrhunska high – tech predstava napravila je od benda neponovljivu scensku atrakciju, neku vrstu simbola za savršen tehničko scenski nastup.

PINK FLOYD: Animals (1977.)

Ako te nije briga za ono što mi se događalo, a ja ne marim za tebe, koračaćemo krivudavom stazom dosade i bola, povremeno dizati pogeled kroz kišu, pitaćemo se koga da okrivimo i gledaćemo za svinjama u letu,  pevao je Roger Waters na početku Pink Floyd Animals albuma, početkom 1977. godine. Tematski, bio je to nastavak društvene kritike u orwelovskom stilu započete na prethodna dva albuma, kritike koja se dešavala u vreme mahnite najezde ciničnog i oštrog pank pokreta, povratka rokenrola nakon godina izdaje bazičnom buntu i zvuku. I mada je bilo dosta kritičara koji su se silovito obrušili na Floyde kao još jednog rok dinosaurusa, prezasićenog slavom, novcem i bezidejnošću, koji već odavno nema šta da kaže, istina je bila sasvim drugačija. Postoji anegdota, iz potonjih vremena (negde iz devedesetih) kada su novinari pitali Watersa kako gleda na pank pokret iz sedamdesetih i njegovu žestoku kritiku svega pa i bendova poput Floyda. Opor i ciničan, kakav već jeste, Waters je uzvratio duhovitim odgovorom: Pank? Nisam  ga primetio ! Kada je bio pank?

Moraš biti lud, moraš imati stvarnu potrebu
You gotta be crazy, you gotta have a real need

Morate spavati na prstima i kad ste na ulici
You gotta sleep on your toes, and when you're on the street

Lako meso morate odabrati zatvorenih očiju
You gotta be able to pick out the easy meat with your eyes closed

A zatim se krećući tiho, niz vjetar i izvan pogleda
And then moving in silently, down wind and out of sight

Morate udariti kad je trenutak pravi, bez razmišljanja
You gotta strike when the moment is right without thinking

 

A nakon nekog vremena možete raditi na točkama za stil
And after a while, you can work on points for style

Poput klupske kravate i čvrstog rukovanja
Like the club tie, and the firm handshake

Određeni pogled u oči i lagan osmijeh
A certain look in the eye and an easy smile

Moraju vam vjerovati ljudi kojima lažete
You have to be trusted by the people that you lie to

Pa kad vam okrenu leđa,
So that when they turn their backs on you,

Dobit ćete priliku staviti nož
You'll get the chance to put the knife in

 

Moraš zadržati jedno oko koje gleda preko ramena
You gotta keep one eye looking over your shoulder

Znate da će to postajati sve teže, i teže, i sve teže kako starete
You know it's going to get harder, and harder, and harder as you get older

I na kraju ćete se spakirati i odletjeti prema jugu
And in the end you'll pack up and fly down south

Sakrij glavu u pijesak,
Hide your head in the sand,

Samo još jedan tužni starac
Just another sad old man

Sasvim sam i umire od raka
All alone and dying of cancer

 

A kad izgubite kontrolu, požnjećete žetvu koju ste posijali
And when you loose control, you'll reap the harvest you have sown

A kako strah raste, loša krv usporava i pretvara se u kamen
And as the fear grows, the bad blood slows and turns to stone

I prekasno je da izgubite kilograme koje ste prije trebali baciti
And it's too late to lose the weight you used to need to throw around

Zato se dobro utopite, dok spuštate, sasvim sami
So have a good drown, as you go down, all alone

Vučeni po kamenu (kamen, kamen, kamen, kamen, kamen)
Dragged down by the stone (stone, stone, stone, stone, stone)

 

Moram priznati da sam pomalo zbunjen
I gotta admit that I'm a little bit confused

Ponekad mi se čini kao da me samo koriste
Sometimes it seems to me as if I'm just being used

Moram ostati budan, moram se pokušati riješiti ove puzeće slabosti
Gotta stay awake, gotta try and shake off this creeping malaise

Ako ne stanem na svoje, kako mogu pronaći put iz ovog labirinta?
If I don't stand my own ground, how can I find my way out of this maze?

 

Gluhi, nijemi i slijepi, samo se i dalje pretvarate
Deaf, dumb, and blind, you just keep on pretending

Da su svi potrošni i da nitko nema pravog prijatelja
That everyone's expendable and no-one has a real friend

I čini vam se da bi trebalo izolirati pobjednika
And it seems to you the thing to do would be to isolate the winner

I sve se radi pod suncem
And everything's done under the sun

I vjerujete u srcu, svi su ubojice
And you believe at heart, everyone's a killer

 

Tko je rođen u kući punoj boli
Who was born in a house full of pain

Tko je bio obučen da ne pljuje u ventilator
Who was trained not to spit in the fan

Kome je čovjek rekao što treba učiniti
Who was told what to do by the man

Koga je slomilo obučeno osoblje
Who was broken by trained personnel

 

Tko je bio opremljen ovratnikom i lancem
Who was fitted with collar and chain

Tko je dobio tapšanje po leđima
Who was given a pat on the back

Tko se odlijepio od čopora
Who was breaking away from the pack

Koji je kod kuće bio samo stranac
Who was only a stranger at home

 

Tko je na kraju bio samljeven
Who was ground down in the end

Tko je nađen mrtav na telefonu
Who was found dead on the phone

Koga je kamen odvukao dolje
Who was dragged down by the stone

 

      Životinje su predstavljale novi konceptualni Watersov (pardon, Pink Floyd) album – basnu (pesme su govorile o svinjama, psima i ovcama, jasno aludirajući na ljude i njihove postupke) tj. kritički osvrt na ludilo, paranoju, licemerje, dosadu i apsurd savremenog sveta. Tamni tonovi očaja i depresije , beznađa i ogorčenja boje ovaj mračni album crnim i sivim tonovima, zadirući u samu srž ignorisnog i prećutkivanog problema. U stilu Orwellove Animals farm (Džordž Orvel, znameniti britanski književnik svojom brutalnom satirom prikazuje ogledalo svake vlasti, suštinu neshvatljive ljudske pokvarenosti koja se vremenom ne smanjuje, već naprotiv, sve više rasplamsava i poprima sve perfidnije i nasilnije oblike ispoljavanja sa nesagledivim posledicama). Orvel u svojoj Životinjskoj farmi, svojevrsnoj basni-romanu, opisuje kako se jedan revolucionarni pokušaj promene sistema na čovečnije i bolje pretvara u svoju suprotnost). Bend na čelu sa Watersovom socijalnom satirom secira moderno društvo (britansko društvo s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, društvo ustalasano nezaposlenošču i nezadovoljstvom mladih ljudi, uzavrelom energijom pank pokreta i hladnim cinizmom brutalne premijerke, čuvene gvozdene lejdi, Margaret Tačer) i osvetljava ga oštro iznutra, dočaravajući dugim instrumentalnim pasažima atmosferu nehumanosti i nesolidarnosti, kao i bezočne zlobe koje su odraz praznih i zatrovanih ljudskih duša. Glasom punim gorčine Waters se nemilosrdno obrušava na licemerje i apsurd gramzivih sistema, dajući kroz metafore jasnu sliku iskonstruisane društvene idile. Industrijski kompleks polunapuštene i depresivne elektrane Battersea power station u Londonu (pored koje je Waters svakodnevno prolazio) sa omota albuma Animals deluje brutalno očajno (naročito crno-bele fotografije s unutrašnje strane omota albuma), kao da je napravljen u stilu nacističkih koncentracionih logora – bez ikakvih mogućih naznaka ljudskosti i nade.

    Groktanje svinja na početku numere Pigs ističe ogoljeno atmosferu okoline u kojoj živimo – proždrljivost, podmuklost, nebriga za druge ljude, bezosećajnost i cinizam, pohlepa i smrad koji dolazi iznutra (sa mesta gde je nekad postojala ljudska duša i saosećajnost) razarajuće deluje na ljude, stvarajući haos iz kojeg nastaju nasilje, ratovi, beda, patnja, beznađe i konačni čovekov pad. Dok jedni (statistička manjina) grokću i množe se u nedogled matematičkom progresijom od sile i prežderanosti, većina, sasvim normalnih ljudi, umiru od gladi, očaja i totalnog beznađa, bez budućnosti i elementarnih ljudskih prava na život. Muzika benda je u potpunosti u službi lirike i uglavnom bez naglih, eksperimentalnih zaokreta i promena ili pak svega onog kosmičkog ludila koje je karakterisalo bend u ranoj, početnoj fazi rada. Ona svojom moći dramatike naglašava atmosferu raspadanja, sivila, truleži i kraha jedne materijalističke i isprazne civilizacije, društva modernih robova i praznih, licemernih, ljigavih priča bez dela.

Veliki čoveče, prascu, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti dobro okrećeš veliki točak, ha, ha

Kakva si ti farsa

I kada je tvoja ruka na tvom srcu

Skoro da si veoma smešan

Skoro da si džoker

Sa svojom glavom dole u svinjskoj kutiji

Govoriš "nastaviti sa rovanjem"

Svinjske mrlje na tvom debelom obrazu

Šta se to nadaš da nađeš?

Kada si dole u svinjskoj rupi

Skoro da si smešan

Skoro da si smešan

Ali si u stvari za žaljenje.

 

Autobuska stanico pacovska torbo, ha, ha,

Kakva si ti farsa

Ti sjebana babo, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti zračiš hladne zrake slomljenog stakla

Skoro da si veoma smešna

Skoro vredna brzog cerenja

Tebi se sviđa osećaj čelika

Ti si vruća roba sa natučenim šeširom

I dobra si zabava kad držiš pištolj

Skoro da si smešna

Skoro da si smešna

Ali si u stvari za žaljenje.

 

Hej ti Vajthausova, ha, ha

Kakva si ti farsa

Ti kućo ponosna gradska mišja,

Kakva si ti farsa

Pokušavaš da zadržiš naše osećaje van ulice

Skoro da si stvarna pretnja

Sve čvrste usne i hladna stopala

I da li se osećaš zlostavljano?!

Moraš da zaustaviš zlu stranu

I čuvaš sve iznutra

Meri ti skoro da si pretnja

Meri ti skoro da si pretnja

Ali si u stvari za žaljenje.

 

    Waters nam svojom sugestivnom i moćnom muzikom sugeriše kako je jedini način za beg od onoga što nadolazi na albumu ljudska povezanost i međusobno pokrivanje jedni drugih. Voters u pesmi Pigs (kao i na albumu Animals uopšte) prikazuje kapitalističko društvo kao beskrajni lavirint omeđen dosadom s jedne strane, a bolom s druge. U njemu vlada potpuna nezainteresovanost za uspinjanjem po društvenoj skali, za bilo kojim oblikom preuzimanja uloge aktera modernog kapitalističkog društva. Preslušavajući album, vrlo lako se može primetiti sukob između pasa i svinja i svinja i ovaca i nadasve zastrašujuća hijerarhija u kojoj se svako od nas i danas može vrlo lako pronaći. Svinje su nemilosrdni vladari i zemljoposednici kojima je cilj samo vlastiti kapital i briga o samome sebi. Pritom neće poštediti nikoga, pa tako ni sve ovce kojima vladaju i kojima robuju u starom duhu modernog robovlasništva. U ovaj rang  životinja spadaju i svi današnji političari, predsednici, premijeri i vođe bilo kojih ideoloških pokreta. U današnjem političkom svetu, Waters tokom svojih nastupa prilikom izvođenja pesme Pigs prikazuje velike murale Donalda Trumpa na video zidu, ali i praktikuje dobar stari običaj letećih svinja koje kruže po publici u obliku balona s mnoštvom ispisanih političkih i anti političkih parola na njima. Iako je stih: Hey you Whitehouse, ha ha, charade you are originalno posvećen britanskoj konzervativnoj aktivistkinji Mary Whitehouse, u današnjem svetu taj stih dobija potpuno novo značenje. A ideologija i ideološki pokreti komplikovana su stvar, pogotovo kada se stvari izmaknu svojoj kontroli i kada ideolog koji upravlja masama (u ovom slučaju ovcama) odluči lagati u vlastitu korist, a scenario je, nažalost, najčešće takve vrste. Ideologija je ta koja nas tera da iskusimo vlastiti život u određenom smeru i koja nas tera da taj naš pogled na svet je potpuno prirodan. U tim slučajevima, ideologija remeti stvarnost u jednom ili drugom smeru lažno predstavljajući prirodnim nešto što je, baš suprotno, potpuno umetno i kontradiktorno. Ako se, pak, prepustimo ideologiji, tada počinjemo živeti u svetu iluzija ili, kako se Marksizam odnosio na to, stanju lažne svesti. Svinje su takođe i likovi koji su ispod toga svega zapravo dosta tužne osobe, noseći maske po cele dane i pred raznim masama ljudi koji ih slušaju. No, na kraju dana verovatno idu u krevet s laganim osmehom na licu jer znaju da su doneli još podosta finansijskih sredstava u vlastiti džep, radeći kontradiktorno od onog prividnog pravila kako bi te svinje morale služiti narodu, a ne narod njima.

    Teške tonove i mrak pesme Pigs donekle raspršuje Gilmourova solaža i lagano dizanje tempa, koji bar na trenutak rasteruje teške oblake nadvijene nad Londonom i svetom. Gotovo istovetna je i situacija sa pesmom Dogs (jednako gorkom i ciničnom kritikom agresivnog i nemilosrdnog kapitalističkog društvenog sistema i njegovih beskrupuloznih vladara). Pesmu Sheep (metaforički prikaz kontrole uma običnih ljudi, izmanipulisane gomile od strane svinja, gospodara njihovih sudbina i života) otvara klavirska melanholija, ponor sivila koji usisava svaku mogućnost akcije i nade, a onda se tempo donekle podiže i kreće putem iskričave vožnje uz Watersov vokal, ritmičko gruvanje i snažne uzlete Wrighta i Gilmoura koji postaje sve manje primetan na albumima Floyda.

Beznadno propuštajući vrijeme na travnjaku
Hopelessly passing your time in the grassland away

Jedva slabo svjestan određene nelagode u zraku
Only dimly aware of a certain unease in the air

Bolje da pripaziš
You better watch out

Možda ima pasa oko
There may be dogs about

Pregledao sam Jordan i vidio sam
I've looked over Jordan, and I have seen

Stvari nisu onakve kakvima se čine
Things are not what they seem

 

Što dobivate pretvarajući se da opasnost nije stvarna
What do you get for pretending the danger's not real

Krotki i poslušni slijedite vođu
Meek and obedient you follow the leader

Niz dobro utabane hodnike u dolinu čelika
Down well trodden corridors into the valley of steel

Kakvo iznenađenje
What a surprise

 

Izgled terminalnog šoka u vašim očima
The look of terminal shock in your eyes

Sad su stvari zaista onakve kakve se čine
Now things are really what they seem

Ne, ovo nije loš san
No, this is no bad dream

 

Gospodin je moj pastir, neću htjeti
The Lord is my shepherd, I shall not want

Prisiljava me da lažem
He makes me down to lie

Kroz pašnjake zelene Vodi me tihim vodama
Through pastures green He leadeth me the silent waters by

Svijetlim noževima pušta moju dušu
With bright knives he releaseth my soul

 

Tjera me da visim na kukama na visokim mjestima
He maketh me to hang on hooks in high places

Pretvara me u janjeće kotlete
He converteth me to lamb cutlets

Jer evo, on ima veliku moć i veliku glad
For lo, He hath great power, and great hunger

Kad dođe dan mi niski
When cometh the day we lowly ones

 

Kroz tiho razmišljanje i veliku predanost
Through quiet reflection, and great dedication

Ovladajte vještinom karatea
Master the art of karate

Evo, mi ćemo ustati
Lo, we shall rise up

A onda ćemo mu naježiti oči
And then we'll make the bugger's eyes water

 

Bljeskajući i blebetajući, vriskom smo mu pali na vrat
Bleating and babbling we fell on his neck with a scream

Val za valom dementnih osvetnika
Wave upon wave of demented avengers

Marta veselo iz nejasnoće u snu
March cheerfully out of obscurity into the dream

 

Jesi li čuo vijesti?
Have you heard the news?

Psi su mrtvi
The dogs are dead

Bolje ostani kod kuće
You better stay home

I radi kako ti se kaže
And do as you're told

Sklonite se s puta ako želite ostarjeti
Get out of the road if you want to grow old

 

     Oblaci beznađa i depresije toliko su zgusnuti i zagađeni izduvnim gasovima zaprljane ljudske duše da ih ništa ne može razbiti ili bar na momenat odagnati. Bilo kakav nagoveštaj nade ne nalazi mesta na albumu  Animals – Waters ostaje dosledan u stavovima do samog kraja albuma (pa i karijere, ispostaviće se vremenom, kao svaki pravi umetnik i čovek). Ostatak benda, na žalost, vremenom je pokazivao sve manje inicijative i kreativnih ideja, odrađujući muzički deo posla standardno dobro i uglavnom rutinski – bez nekadašnje lucidnosti, žara i ideje.

     Akustični Watersov uvod sa Pigs on the wing 1, akustični Watersov kraj sa Pigs on the wing 2 i suština koncepta je zadovoljena u potpunosti i do samih krajnosti. Znaš da brinem šta se tebi događa, i znam da brineš za mene i više se ne osećam usamljenim, odjavna je špica i mogući tračak nade za posrnuli svet bez ljubavi. Bilo je to pre mnogo decenija, u zlatno doba pre svih mogućih kriza i ratova , raspada mehura od sapunice laži i licemerja. Vizionarski ili ne, ali od jačine današnjeg groktanja moćnika vapaj unesrećenih danas se gotovo i ne čuje – povezani globalnom mrežem (u suštini novom, tehnički uznapredovalom varijantom bodljikave žice mesta za koncentrisanje nepodobnih), sami u gomili ljudi umiru od bede zbrinuti pred očima Velikog Digitalnog Brata koji nas sve posmatra.

PINK FLOYD: The Wall (1979.)

   Vrhunac kritičkog opusa Pink Floyda objavljen je 30. novembra 1979., u vidu duplog, novog konceptualnog albuma The Wall, nove monumentalne epske avanture sa ubitačnom Floyd krstaricom i socijano kritičkom intonacijom nošenom dahom Rogera Watersa. Nakon epskih devetomesečnih radova pojavio se Zid (nešto kasnije i kao film nastao u saradnji sa bitnim filmskim režiserom Alanom Parkerom – pod istim nazivom, Watersovskim scenarističkim angažmanom i Bobom Geldofom, tadašnjim liderom benda Boomtown rats u naslovnoj ulozi propale muzičke zvezde – Pinka (Barrett) ili alter ega Rogera Watersa i njegove tragične mladosti i odrastanja bez oca poginulog u užasu Drgog svetskog rata). Bio je to na neki način album koji je zaokružio na epohalan način Watersov koncept sagledavanja modernog sveta iz socijalno kritičkog ugla i počeo da ruši sve zidove koji nas razdvajaju i dele, deset godina pre zvaničnog pada najvećeg zida političke podele sveta – Berlinskog zida. Bio je to još jedan Pink Floyd magnum opus, jedan od najbitnijih, krucijalnih albuma sedamdesetih godina 20. veka, glavni zamajac Watersove solo karijere i album koji je doneo kultni hit singl (prvi singl Floyda nakon deset godina, u Britaniji) – Another brick in the wall i niz ništa manje značajnih pesama poput: One of my turns, Don’t leave me now, Confortably numb, Hey you, In the flesh, Run like hell.

    Bio je to Watersov bolno emotivni osvrt na traume iz detinjstva (kada je izgubio oca u strahotama Drugog svetskog rata), priča o odrastanju, beznadežnom obrazovnom sistemu ispiranja mozgova, kontrole uma i pretvaranja ljudi u mentalne robove, priča o zlu nacizma, bezdušnosti sveta, neurozama i psihozama, usamljenosti i frustracijama, duševnim lomovima i svim mogućim zidovima koji nas izoluju, dele i oslabljene slamaju. Bio je to njegov duševni i emotivni odušak, duhovni ventil za sve pretrpljene strahove, poniženja i patnje današnjeg čoveka u kandžama agresivnih ideologija, interesnih grupa i sistema koji sa nehumanim, satanističkim osnovama pretvaraju ljude u potrošnu robu, biomasu, bezosećajne i nihilistične očajne kreature podložne svim vrstama manipulisanja – praznih glava, džepova i duša. Još jednom mračni i depresivni tonovi, uobličeni i naglašeni brutalnim scenama nasilja, ratnih razaranja, duševnih lomova i tužnih dečačkih snova boje atmosferu Pink Floyd albuma, secirajući iznutra i spolja nimalo optimističnu, jednom rečju licemernu i zlu stvarnost.

    Drugu stranu iste priče, naličje ili lice predstavlja tužna i nihilistična priča o ludilu i propast bivše rok zvezde – Pinka, i njegove frustracije, skretanja i ludilo koje vremenom prerasta u nasilnost i destrukciju. Maestralni Bob Geldof prosto briljira u dvostrukoj ulozi, licu i naličju jedne te iste medalje savremenog sveta bez osećaja solidarnosti, ljubavi i Boga.

     Odrastanje uz majku, bez oca koji je poginuo kao samo još jedna cigla u zidu bezdušnog društva, prošarana je brutalnim scenama stradanja, bolnih sećanja, košmara, usamljenosti. Tata, šta si to ostavio za mene, sve u svemu to je samo još jedna cigla u zidu. Posledice bezumnog rata su pogubne – razoreni ljudski životi, razorene porodice, nebriga za pojedinca i atmosfera bez ljubavi, saosećanja i topline. Usamljenom dečaku ostavljena su samo bleda sećanja i svet izgrađen maštom, maštom nesretnog odrasatnja. Uteha od licemernog društva samo je besmislena zahvalnica poginulima, mrtvo slovo na papiru – od novog obećanog sveta ostali su samo bol i laž, zastava Britanije čiji se crveni, engleski krst pretvara simbolično u krv koja se sliva u šaht otpada. Good bye, blue sky – ironičan je i sarkastičan Watersov komentar na domete i uspehe modernog demokratskog društva zasnovanog na licemerju, praznim pričama, demagogiji i lažima, brutalnosti, gramzivosti, sili. Ne treba nam obrazovanje, ne treba nam kontrola misli, niti mračni sarkazam u učionicama... učitelji, ostavite nas decu na miru, sve u svemu to je još samo jednacigla u zidu jetko se osvrće Waters na brutalnost, ispraznost i čvrstu ruku obrazovnog sistema – Another brick in the wall part 2 obrušava se na čisto zaglupljivanje i kontrolu misli koji od mladih ljudi prave morone, mleveno meso, poslušnike, moderne robove i buduće ratnike sistema, nove tempirane bombe i glinene golubove za nove besmislene ratove smišljene u kuhinjama vladara radi još većeg bogaćenja i uklanjanja buntovnih i nepodobnih delova sistema – sistema bogaćenja samo za privilegovane. Mama, da li da podignem zid?. Bezosećajnost, cinizam, perfidnost i strah vladaju svetom – cilj igre je zadržati vlast po svaku cenu, prigrabiti za sebe sve i slomiti volju pojedinca, pretvoriti ga u društveno korisnog roba, ratnika, praznu, bezosećajnu i bezimenu ljušturu bez pameti i osećanja, još jednu ciglu u zidu.

    U verziji sa albuma The Wall drugi deo pesme Another brick in the wall (sastavljene iz tri dela, gde svaki od tri dela pesme ima sličnu ako ne i jednaku strukturu teksta i muzike, i svaki deo je glasniji i puniji ljutnje od prethodnog dela, menjajući tako raspoloženja od tužnog prvog dela, preko protestnog drugog, pa sve do besnog trećeg dela pesme)  sledi nakon pesme The Happpiest days of our lives (naslov ove pesme je brutalno ironičan. Iako dani u školi treba da predstavljaju najsrećnije i najbezbrižnije dane u našem životu, oni su često obeleženi osećanjima poniženja. Voters za nastavnike kaže: Nastavnici nikada ne motivišu učenike da rade prave stvari, niti ih zainteresuju za nešto, već se samo trude da ih održe mirne i dobre, i da ih smeste u pravilne kalupe kako bi otišli na univerzitet i bili ispravni) sa poznatim Voresovim vriskom (sličan vrisku u pesmi Careful With That Axe, Eugene). Te dve pesme su nekada puštane zajedno, posebno na rock radio stanicama, zbog njihove povezanosti u značenju. U pesmi se glasno čuju bubnjevi, kao i bas gitara. Deo pesme je snimljen sa školskim horom koji peva sa bendom zajedno drugu strofu. Kad pesma završi čuju se zvukovi i glasovi sa školskog dvorišta, zajedno sa učiteljem koji pokušava upravljati životima dece vičući na njih kao npr:Wrong! Do it again! i If you don't eat yer meat, you can't have any pudding! How can you have any pudding if you don't eat yer meat?!.

     Nakon što ga uvredi učitelj za vreme nastave (ismevajući njegovo pisanje pesama, njegov rani kreativni pokušaj izražavanja osećanja koje društvo pokušava da uguši u mladom čoveku), mladi Pink (čitaj Waters) zamišlja kako sva deca protestuju i dižu ustanak protiv škole. Što se filmske verzije pesme tiče, prepune sjajnih animacija, simbolike, muzike i nadahnutosti, energije koja gledaoca u potpunosti uvlači u priču, poistovećujući ga sa svetom glavnog junaka pesme, Pink se zamisli na školskom času. Zamišlja nekolicinu učenika kako marširaju na putu dok ne padnu u nekakav uređaj (nešto kao ogromne mašine za mlevenje mesa) i izlaze iz njega svi jednaki sa nekakvim maskama preko lica (maskama bezličnosti koje društvo pokušava svima da nam okači, oduzimajući nam osnovno pravo na različitost i svaku vrstu slobode), tako da se ne mogu prepoznati. Kada počne britka i katarzična Gilmurova solo deonica na gitari, deca krenu uništavati školu sa čekićima (sličnim kao u delu sa marširajućim čekićima kada Pink umisli da je nacistički vođa) i stvaraju lomaču, i izvlače učitelja iz goruće škole. Pesma završi kada se Pink počne češati za ruku, po kojoj ga je udario učitelj sa vaspitnim štapom za vreme nastave (događanja tokom prethodne pesme) i u trećem delu ove monumentalne Votersove protestne pesme odluči dovršiti zid nakon tuge i boli nakon što ga je supruga izdala. Odlučuje da ne treba ništa od nikoga (Don't think i need anything at all.) i odvaja se od ljudi za koje smatra kako su bili samo bricks in the wall. (All in all you were all just bricks in the wall).

Ne treba nam obrazovanje

Ne treba nam kontrola misli

Ni mračni sarkazam u učionicama

Nastavnici, ostavite decu na miru

Hej, nastavniče, ostavi decu na miru

Sve u svemu, to je samo još jedna cigla u zidu

Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu

 

Ne treba nam obrazovanje

Ne treba nam kontrola misli

Ni mračni sarkazam u učionicama

Nastavnici, ostavite decu na miru

Hej, nastavniče, ostavi nas, decu, na miru

Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu

Sve u svemu, ti si samo još jedna cigla u zidu…

Ima li nekog unutra?... Šta to treba da preduzmemo da popunimo prazninu svemira, kojom talasi gladi struje? Moramo li krenuti preko ovog mora lica u potragu za više i više aplauza?. Sluđeni pojedinac današnjice postaje stranac u vlastitom svetu poremećenih osnovnih ljudskih vrednosti, svetu koristoljublja, novca, gramzivih i perverznih moćnika, mase nepotrebnog materijalističkog smeća, gluposti, manipulacija masama, bezosećajne ljubavi, nasilja, neuroza i rada koji ne oplemenjuje čoveka, ne budi kreativnost i humanost u čoveku. Opasnost vreba iza svakog ugla, čovek čoveku postaje ponor u kojem se utapa i gine. Priča o zidovima izolacije, netrpeljivosti među ljudima, usamljenosti i mržnje poprima u Watersovom viđenju cele priče još jednu strašnu dimenziju, dimenziju u kojoj Bob Geldof preuzima na sebe lavovski deo posla tumačeći istovremeno dva lika – mladog Watersa i njegovo nesretno odrastanje i sazrevanje bez oca (u svetu žena) kao i ulogu Pinka, posrnule rok zvezde (Waters ponovo aludira na prošlost i duh nezaboravnog Syda Barretta, duh ludila i kreativnosti koji se sukobljavaju u svakom genijalnom čoveku). Sjajni britanski reditelj (Alan Parker - Ponoćni ekspres, Anđeosko srce) sjajno uklapa višeslojnu priču u jedinstvenu celinu – maestralan spoj muzike, briljantnih animacija i uverljive Geldofove glume – scene unutar pesama poput Don’t leave me now, One of my turns, Good bye cruel world, Hey you, Run like hell ili nezaboravne Comfortably numb prosto su genijalne i ostavljaju bez daha.

Dani prolaze, a ljubav postaje siva, kao koža čoveka koji umire. Noći prolaze, mi se pretvaramo da je sve u redu, ali ja sam ostario, a ti postaješ hladnija i ništa više nije zabavno. Ja mogu da osetim da dolazi moj loš dan. Osećam se hladan kao oštrica noža, napet kao struna, suv kao pogrebni doboš. Pritisnut hladnim i perfidnim svetom koristoljublja i samoživosti čovek današnjice lomi se iznutra i na kraju puca – duševni slom je neminovnost, posledica društva i okoline koja svakodnevno nasrće na nervni sistem pojedinca. Usamljene, ostavljene i sluđene duše lutaju izgubljene svetom pohlepe i laži, svetom koji lagano nestaje pod vlastitim, nesnosnim teretom nasilja i zla. Good bye cruel world poručuje Waters. Zbogom svi vi ljudi što ništa niste rekli, neću se predomisliti. Zbogom.

Hej ti, tamo negde, daleko
Sve usamljenija i starija
Možes li me osetiti?
Hej ti, stojeći u prolazu
Bez oslonca i izbledelog osmeha
Možes li me osetiti?
Hej ti, ne daj im da nam ugase nadu.

Nemoj se predati bez borbe.

Hej ti, tamo negde, sama u sebi
Sedeći ogoljena pored telefona
Da li bi me dotakla?
Hej ti, sa glavom na zidu
Čekajuci da te neko pozove
Da li bi me dotakla?
Hej ti, da li bi mi pomogla da podnesem teret?

Otvori svoje srce, dolazim tebi.

Znala si da je to bila samo moja iluzija
Previše je bio visok zid
I kao što možeš da vidiš
Bez obzira koliko sam pokušavao
Da se oslobodim nisam mogao
Nema ništa više od mene.

Hej ti, tamo negde na putu
Uvek radeći ono što ti kažu
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, tamo iza zida
Lomeći staklo u hodniku
Možes li mi pomoći ?
Hej ti, ne reci mi da više nema nade

Zajedno stojimo, razdvojeni padamo…

    Od pesme Hey you se može reći da se govori o drugom delu Flojdovog života. On ovde postaje kamijevski stranac, duh egzistencijalističkog apsurda i nemoći - Merso, stranac za svet zatvoren iza sopstvenih zidina, ali on nije totalno izgubio vezu i sa svojim unutrašnjim bićem, jer umesto da bude srećan pošto je ostvario ono za čime je sve vreme težio, on traži pomoć.

U jednom svetu u kome odjednom nestaju iluzije i svetlosti, čovek se oseća kao stranac. To je izgnanstvo bez izlaza, s obzirom da u njemu nema uspomena na izgubljeni zavičaj, niti nade da će se najzad stići u neku obećanu zemlju.

    Doziva nekoga da ga oseti i dodirne. To je paradoks jer je on upravo izgradio zid da bi mogao da pobegne od kontakata sa drugima i kako ga niko više ne bi ranio. Pink sada traži od neimenovanog slušaoca, koji može biti njegova žena, svet izvan sobe ili mi, da mu pomogne da nosi taj Sizifov kamen, svoj život. On se vraća u svoju realnost i shvata da je zid previsok i da koliko god se trudio, izlaza nema. Njegov sada zatvoreni svet postaje mučan i bez nade. Masivnost zida prikazana je u filmu tokom pesme Is there anybody out there?. U ovoj pesmi samo se nekoliko puta postavlja ovo pitanje, ali odgovora sa druge strane nema. Pink sada želi da napravi red u svom životu i pokušava da složi sve stvari koje je slomio u besu. On ne baca polomljeno iz sobe, već pravi mozaike od delova slomljenog sebe. Ta preciznost u ređanju podseća na red u vojsci – a to opet asocira na nedostatak oca što i jeste temelj izgrađenog zida. Kada se završava pesma, sledi scena Pinkovog brijanja. Ovaj momenat aludira na brijanje Sida Bareta, jednog od osnivača benda koji se povukao. Kada je bend snimao album Shine on you crazy diamond, Sid ih je posetio. Voters i Gilmur su bili potpuno šokirani kada su videli Sida potpuno obrijanog. On je sedeo u uglu studija i kada su ga pitali kako mu se sviđa to što snimaju za njega, on je odgovorio da mu se čini pomalo staromodno i nestao je. Sid je, kao i Pink, imao psihičkih problema, tako da je u lik Pinka implementiran i Sidov život.

    Ima li koga napolju?, pita se čovek opasan zidovima mržnje i izolacije, sujete i laži, tražeći izlaz iz začaranog kruga ubijanja, osvete, mržnje i ponovnog ubijanja, kruga bez početka i kraja, kraja večnog nasilja, zla i izolacije. Album The Wall varniči od unutrašnje energije, empatičnosti i žestokih antiratnih poruka, preplićući se sa veoma emotivnim introspektivnim slikama Watersa – kako srušiti sve te zidove oko nas i u nama?

     Zdravo, ima li koga unutra? Hajde sad, čujem da si neraspoložen, pa, mogu ti olakšati bol i ponovo te postaviti na noge. Opusti se, trebaš mi prvo dati neke informacije, samo osnovne činjenice. Možeš li mi pokazati gde te boli?. Ne postoji bol, ti si izbezumljen, na horizontu je dim udaljenog broda, ti dolaziš sam, ravno kroz talase. Usne ti se miču, ali ja ne čujem šta ti govoriš. Kada sam bio dete imao sam groznicu. Ruke su mi bile kao dva balona. Sada se ponovo tako osećam. Ne mogu da ti objasnim, ne bi razumeo. U stvari ne osećam se tako, ja, postajem samo blaženo oduzet.

     Pesma Confortably numb je zastrašujuća slika sveta bez emocija, duše i ljubavi, gde su svi postali prokleto usamljeni u gomili i blaženo oduzeti – oduzeti bez iskrenih emocija, bez ljubavi, saosećanja, topline, istine, milosrđa, praštanja. Comfortably numb je pesma u kojoj Pink dobija odgovor na pitanje postavljeno u  numeri zastrašujuće jezive atmosfere otuđenja i beznađa modernog čoveka opasanog zidovima izolacije – Is there anybody out there? – ima li bilo koga napolju, van  zida. U filmu dolaze Pinkov menadžer i doktor da ga osposobe za koncert, dakle dolazi pomoć za kojom je on tako očajnički vapio. Doktor ga pita: Da li ima nekoga unutra? Možeš li mi pokazati gde te boli?, ali Pink je mentalno daleko od stvarnosti i ova pomoć je njemu beskorisna, jer sam Pink doktoru kaže: Tvoje usne se pomeraju, ali ja ne mogu da čujem šta govoriš. Voters nam kroz lik Pinka govori o izgubljenoj duši današnjeg čoveka i površnim, trivijalnim pokušajima savremene medicine da izleči samo njegovo bezvoljno telo, zapostavljajući suštinu bića – njegovu unutrašnjost, dušu, koja postaje suvišnom, nebitnom kategorijom u svetu gde forma dominira nad suštinom, sadržajem emotivnog ljudskog bića. Kao da ne govore istim jezikom, Pinkova percepcija sveta je potpuno promenjena i on ne razume događaje iz realnosti. Pink ne može da kaže šta ga boli, jer to nije fizička bol, to je poremećaj koji je promenio ceo njegov psihički svet. On ne oseća bol, već oseća kao da propada u preduboku tišinu. A postoje samo dva načina da se izađe na kraj sa tugom jedne tako senzibilne, izgubljene duše: da se Pink suoči sa samim sobom, svojim strahovima i sa onim što ga zaista boli; ili da se anestezira samo kako bi nastavio da funkcioniše ma kako bilo i radi ono što se od njega očekuje.

 

Halo, ima li nekoga tamo?

Samo klimni glavom ako me čuješ

Ima li bilo koga doma?

Hajde sad

Čujem da se osjećaš potišeno

Pa ja mogu ublažiti tvoju bol

Postaviti te na noge ponovo

Opusti se

Trebaju mi neke informacije prvo

Samo osnovne činjenice

Možeš li mi pokazati gdje boli?

 

Nema bola, gubiš se

Dim udaljenog broda na horizontu

Ti samo prolaziš u valovima

Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš

Kad sam bio dijete imao sam vručicu

Osjećao sam svoje ruke kao dva balona

Sada imam taj osjećaj ponovo

Ne mogu objasniti, ne bi razumio

Ja nisam ovakav

Postao sam ugodno umrtvljen

 

Ok, samo mali ubod iglom

Neće biti više

Ali možda ćeš se osjećati malo umorno

Možeš li ustati?

Vjerujem da djeluje, dobro

To će biti dovoljno da izdržiš predstavu

Hajde, vrijeme je da se krene

 

Nema bola, gubiš se

Dim udaljenog broda na horizontu

Ti samo prolaziš u valovima

Tvoje usne se pomiću, ali ja ne čujem što govoriš

Kad sam bio dijete uhvatio kratki brzi pogled

U uglu moga oka

Okrenuo sam se da pogledam ali je nestao

Ne mogu se točno sjetiti sada

Dijete je odraslo, san je nestao

Postao sam ugodno umrtvljen…

      Zastrašujuće, bolne slike unutrašnjeg loma modernog čoveka, prikazane u pesmi Comfortably numb (unutar filma i albuma) kroz mučne scene samoizolacije, početka ludila i bukvalno raspadanje tela i rastakanje Pinkove duše propraćene su moćnim zvukom Gilmurove gitare i jedne od najboljih, najimpresivnijih solo deonica ikad odsviranih – kako na ovom albumu i celokupnom opusu Floyda, tako, slobodno se može reći, i u istoriji rokenrola kao moćnog umetničkog izraza u opisu duše i iskrenih emocija čoveka 20. veka. Ova pesma opisuje društvo u kojem živimo (kroz lik doktora, kao metaforu savremenog površnog, psihološkog spoljašnjeg pristupa problemu koji nikad ne rešava ništa, baveći se samo posledicama svih naših trauma, nikad uzrokom, suštinom čoveka kao osećajnog, ranjivog, socijalnog bića otuđenog u svetu bez ljubavi). Kada je emotivna bol ili trauma nepodnošljiva (kako to Voters kroz ovu pesmu slikovito predstavlja), onda ljudi posežu za alkoholom, sedativima, antidepresivima i ostalim drogama samo da tuga i bol nestanu (mišljenje je da je pesma upravo o narkoticima i njihovoj moći). Retki su oni koji odluče da se suoče sa sobom i svojim strahovima, prosto zato što je to jedan veoma usamljen i bolan proces. Naša autentičnost, sloboda izražavanja i borba za ono u šta verujemo nas u očima izmanipulisane gomile, tzv. javnosti predstavlja kao čudake ili, šta više, karakteriše kao nenormalne jedinke, zauvek obeležene, nepoželjne pojedince koje treba na perfidan način ukloniti. Pinkov metaforički odgovor (Ne mogu da ti objasnim, nećeš razumeti, ovo nije onako kako se ja osećam. Postao sam udobno umrtvljen.) potpuno je nejasan doktoru koji nije upoznat sa njegovim stanjem. Sam Rodžer Voters je jednom prilikom rekao da menadžerima nije bitno kako se ti osećaš, već im je bitno koliko je karata prodato. Zbog toga mu oni daju drogu kako bi ga podigli iz te umrtvljenosti, ali ona Pinka uvlači u još dublje i strašnije psihičko stanje, u totalnu otuđenost, droga prekida Pinkovu vezu sa njegovim unutrašnjim bićem. Odlazi na koncert, ali potpuno promenjen. On je na koncertu fizički, ali ne vlada dušom. Slike Sida Bereta, njegov sablasni duh s kraja Pink Floyd odiseje ponovno oživljavaju pred nama, budeći bolne uspomene na njegov duševni slom i tragiku sudbine rok zvezde čiji se duh ugasio u svetu halucinogena – zauvek. Na bini, pred očima javnosti, gomile koja ne razume, ne saoseća i nikad ne prašta, pretvarajući nekadašnje idole u tragičare, žrtve sopstvenih iluzija.

     Album The Wall blistavo je Pink Floyd remek delo, surova slika stvarnosti i raspada svih istinskih sistema vrednosti, slika nihilizma sveta bez ljubavi i duše, gde se jedino možete obogatiti na nesreći i poniženju drugih ili prodajući vlastitu dušu, snove, ideale i dostojanstvo za sitnu lovu. Ukoilko nemate odgovora u vašem srcu i duši, ostaje vam da se nadate da nećete biti zatvoreni, jer ste uhvaćeni na delu pokazujući osećanja. I proglašeni ludima ili možda razapeti nazid, mekog srca umetničkog.

 

RESIST – TRUMP IS PIG ... Novo Watersovo upozoravajuće pitanje s druge strane novog zida u glavama lidera sveta i ljudi, glasi sledeće : IS THIS THE LIFE WE REALLY WANT?

   Nakon monumentalne, kritički intonirane trilogije i sve veće Watersove političke i društvene angažovanosti i u izvanmuzičkim aktivnostima( od humanitarnih koncerata do otvorenih napada i komentara vodećih svetskih moćnika, preko političkih angažmana na strani mase obespravljenih ljudi sveta – od čitavih naroda i država, do miliona migranata i  protiv podizanja novih zidova koji dele i zavađaju ljude, posebno ovaj poslednji, čuveni Trampov zid prema Meksiku (i ostatku sveta), naročito nakon albuma The Final cut (posvećenog besmislu rata i ranoj pogibiji svog oca u Drugom svetskom ratu) život i karijera Rogera Watersa poprimaju još jednu, pored umetničke i vizionarske – humanitarnu i politički beskompromisnu notu, tako lepo opisanu samo jednim jedinim  pojmom – RESIST, otporom prema svim nepravdama moćnika sveta, otporom prema političkim vladarima sveta i otvorenim angažmanom na strani čitavih obespravljenih naroda.

  Drugi Watersov solo album Radio K.A.O.S. (1987.) je bio još jedan konceptualan album, na neki način nastavak pomenute Pink Floyd trilogije stilski drugačijim sredstvima i muzičkim rešenjima. Središnji lik potresne Watersove priče i vizije sveta je Billy, dečak u invalidskim kolicima. Za njega brine brat, rudar, koji zbog štrajka dospeva u zatvor. Billyja pošalju ujaku u Los Angeles gde ustanovi da telepatski može napadati računarske sisteme, sprijatelji se s DJ-em s radio stanice K.A.O.S. te zavara svet da će u velikim gradovima sveta eksplodirati balistički projektili. Posljednja pesma s albuma, The Tide is Turning, iznenađuje obrtom. Nakon turobne atmosfere čitavog albuma dolazi se do zaključka da je rat beskoristan i da je ljubav važnija od svega.

Kada sam napisao pesmu The Wall verovatno sam osećao najveći bol ikada u svom životu. Razlog zašto sam joj se vratio je to što sam osetio da ukoliko krenem na tuneju mogu da prenesem poruku koja je politički angažovana, globalna poruka protiv rata, na mnogo većem nivou nego što je to bio moj lični stav kada sam originalno napisao pesmu.

   Roger Waters je krajem osamdestih godina prošlog veka (nakon iskustva iz buntovnih, revolucionarnih i prevratničkih šezdesetih) dočekao nove burne istorijske događaje koji su prekrajali svetsku istoriju i geografiju. U novembru 1989. počeo se ne samo klimati i ljuljati 45 kilometara dug Berlinski zid (koji je delio Nemačku i čitav svet nekoliko decenija na dva suprotstavljena bloka – kapitalistički i komunistički), već su istočnonemačke vlasti dozvolile i rušenje zida, pa i odnošenje njegovih komadićaka kao suvenira. U niz priredbi koje su slavile pad zida uvršten je 21. jula 1990. i dugo neizvedeni spektakl The Wall. U blizini Brandenburških vrata, na Postdamer Platzu, uz ruševine Berlinskog zida, Roger Waters odlučio je iste večeri sagraditi i srušiti svoj čuveni zid. Koncert je prenošen u 35 zemalja. Zid je bio visok 23 metra, dug 180 metara i sagrađen od 2500 cigli. The Wall je izveden, uz tehničke poteškoće i zastoje. Neki su delovi predstave izazvali i neugodne asocijacije, na primer kada Pink zamišlja da je diktator poput fašističkog, ali Waters se nadao da će svi shvatiti da je to satira. No, rušenje zida i dodatak The Tide Is Turning podigli su atmosferu, učvrstili moral, ujedinili sve prisutne i oplemenili svečanost. Računa se da je spektakl uživo posmatralo bar 200 hiljada ljudi i još oko milijardu preko televizije.

   U avgustu 1992. Waters objavljuje album Amused to Death. Najvažnije teme bile su masakr na kineskom Trgu Tiananmen 1989. i Zalivski rat 1991.. Waters se svojom karakterističnom ironijom, satirom i sarkazmom obrušava na televiziju kao medij koji užasima takve vrste zabavlja gledaoce. Na albumu gostuje više poznatih i cenjenih muzičara. Posebno je zapažen gitarista Jeff Beck koji je, da nije uskočio David Gilmour, možda mogao biti gitarista Pink Floyda nakon Syda Barretta. Tekstovi samo potvrđuju Watersove čvrste stavove o svetu koje forsira od vremena kada se počeo razilaziti s Pink Floydom. Turneje nije bilo jer je prodano samo milion primeraka albuma, što je za Watersa bilo malo. Priznao je da bi prodao 10 miliona da je objavljen pod firmom Pink Floyd. Sledećih sedam godina nije javno nastupao.

Donald Tramp? Ne želim da gubim svoje dragoceno disanje za tog odvratnog tipa!.

   Waters je usled aktuelnih svetskih zbivanja  osetio potrebu da se još jednom izrazi( u životnoj dobi od 74 godine, vitalan i ništa manje lucidan i hrabar, kao u najboljim danima svoje višedecenijske karijere), pa je nakon 25 godina objavio novi studijski  album Is this the life we really want?(2017.) i otisnuo se na novu kolosalnu svetsku turneju– nazvanu Us and them i krenuo obračunavati s vodećim svetskim političkim figurama.

Album The Wall je aktuelniji više nego ikada, zbog Trampa i njegovih izjava o izgradnji zidova kojima samo želi da maksimalno podeli narod po rasi i veri - rekao je Rodžer Voters.

    Poslednja turneja The Wall očigledno baš i nije ispunila obećanje boljeg sveta pa se stiče dojam da je nova turneja Us and Them nazvana – logično. Između nekih Nas i nekih Njih očito još uvek stoji neki Zid kojeg treba srušiti, Waters to primećuje pa to javno i obznanjuje. Krug zla je nepravilan i zato se nikad ne zatvara – smenjuju se samo imena aktera i forma ispoljavanja zla kojim sve više žele da porobe i ponize svet ... u ime demo(n)kratije i viših ciljeva privilegovane manjine!

[Intro: Donald Trump]

So, as an example, you’re CNN. I mean it’s story, after story, after story is bad. I won. I won. And the other thing, chaos. There’s zero chaos. We are running. This is a fine-tuned mach-

 

[Verse 1: Roger Waters]

The goose has gotten fat

On caviar in fancy bars

And subprime loans

And broken homes

Is this the life, the holy grail?

It’s not enough that we succeed

We still need others to fail

 

[Verse 2: Roger Waters]

Fear, fear drives the mills of modern man

Fear keeps us all in line

Fear of all those foreigners

Fear of all their crimes

Is this the life we really want? (Want, want, want, want)

It surely must be so

For this is a democracy and what we all say goes

 

[Verse 3: Roger Waters]

And every time a student is run over by a tank

And every time a pirate’s dog is forced to walk the plank

Every time a Russian bride is advertised for sale

And every time a journalist is left to rot in jail

Every time a young girl’s life is casually spent

And every time a nincompoop becomes the president

Every time somebody dies reaching for their keys

And every time that Greenland falls in the fucking sea is because

All of us, the blacks and whites

Chicanos, Asians, every type of ethnic group

Even folks from Guadeloupe, the old, the young

Toothless hags, super models, actors, fags, bleeding hearts

Football stars, men in bars, washerwomen, tailors, tarts

Grandmas, grandpas, uncles, aunts

Friends, relations, homeless tramps

Clerics, truckers, cleaning ladies

Ants – maybe not ants

Why not ants?

Well because its true

The ants don’t have enough IQ to differentiate between

The pain that other people feel

And well, for instance, cutting leaves

Or crawling across windowsills in search of open treacle tins

So, like the ants, are we just dumb?

Is that why we don’t feel or see?

Or are we all just numbed out on reality TV?

   Uz Johna Lennona i Jima Morrisona, veliki umetnik i čovek, Roger Waters, ostaje jednim od najznačajnijih i najinspirativnijih ljudi u mom skromnom životu, jedan od onih čiji me je duh, kreativnost, društvena angažovanost i kritičnost spram sveta licemera, glupaka, nasilnika i zveri, večnih moćnika i krvnika sveta, usmerio na mom andergraund, RESIST putu, učinivši me mnogo otpornijim i samosvesnijim pojedincem unutar besmisla gomile i perfidnih vladara koji ovu prelepu planetu nezaustavljivo svakim danom vode ka totalnoj propasti i sve većoj duhovnoj bedi - o onoj materijalnoj, gde vlada beskrupulozno robovlasništvo prikriveno medijskom manipulacijom i tzv. demokratijom da i ne govorim.

Gospodine Waters, šta bi bila vaša poruka svetu danas?

- Ne plašite se da brinete o sebi i drugima.

By Dragan Uzelac