.jpg)
SMRT KURTA COBAINA
Osamdesetih godina dvadesetog veka (nakon propasti još jedne rock and roll revolucije, ovaj put punk rocka kao bunta protiv socijalnih i političkih principa društva koje se sa nebrigom ili hladnim cinizmom odnosilo prema problemima mladih ljudi i radničke klase, njihovoj besperspektivnosti i nezaposlenosti, pre svega) alternativnom scenom posustalog rock and rolla su dominirali mnogi bendovi (naslanjajući se svojim garažnim, undergraund zvukom na prethodnicu, punk muziku) koji su uticali na Kurta Cobaina (Dinosaur Jr, Hüsker Dü, The Replacements, Pixies, Sonic Youth) ali niko od njih nije doživeo popularnost kao Nirvana. Najbliže tome bili su Sonic Youth pločom Goo, 1990. (vrhunac pionirskog, underground rada ovog kultnog njujorškog benda bio je njihov proboj ka svetlosti pozornice, ali na sebi svojstven, beskompromisan način. Kao perjanice nezavisnog zvuka, mišljenja i načina života, godine 1990.-te, sa albumom Goo (izdatim za veliku izdavačku kuću Geffen records), Soniksi osvajaju novo tržište i otvaraju vrata mnogim indie grupama i čitavom grunge pokretu, predvođenom neponovljivim John Lennonom devedesetih – Kurtom Cobainom. Duh nezavisnosti, uprkos svemu, ostao je neokrnjen, pre svega u njihovoj muzici. U rasponu od hitmičnih – Tunic (song for Karen), sa neizbežnom dozom sete, neukrotivosti i speeda, gitara koje drugačije naštimovane škripe, ječe, drhte na ivici monotonije i buke i bude pritajenu jezu straha, Kool thing, još užurbanije, izazovnije i razdražujuće neprijatnije pesme na ivici incidenta, zatim basom naglašene My friend goo, poziva na suicidalni ples, do klasičnih Sonic Youth razaranja melodijske ili bilo kakve druge logičke strukture pesama – recimo u Mildred pierce koja teče bez većih tenzija, ali na kraju završava u haosu krika očaja i nervnog sloma, ili pak Mote koji od samog starta reže, pršti, neprijatno se poigrava čulima i nervnim sistemom, podrhtavajući od nasilnosti, mikrofoničnih ispada, skretanja u nepoznato i čulno preopterećavajuće zone soničnog ludila moderne, tehnokratske i bezbožne civilizacije, album Goo zaokružuje u celosti jednu izvanrednu priču i jedan smeo put probijana kroz zamke i izazove – kako savremene muzičke industrije, tako i dehumanizovanog, pakleno surovog i haotičnog sveta), ali u poređenju sa Nevermind tiražom njihov uspeh je bio zanemarljiv.
Kurt Cobain je naveo Pixiesovo remek - delo iz 1988. - album Surfer Rosa kao ključni uticaj pri stvaranju albuma Nevermind.
Nakon Nirvaninog drugog albuma – Nevermind (1991.), na alternativnu muziku počelo je da se gleda drugačije, pre svega jer su veliki izdavači ukapirali da ogroman novac (kao poentu svega) ne donose samo ljigave pop zvezde. To je i razlog zašto su nakon Nevermind počeli da potpisuju ugovore sa svakim drugim gitarskim bendom u kom su svirali dukogosi momci, po mogućstvu iz Seattlea. Nakon ne baš preterano zapaženog debi albuma Bleach (1989.), Nirvana potpisuje ugovor sa velikom etiketom Dejvida Gefena (istom onom kompanijom već pomenutom u slučaju kultnih Sonic Youth, koji su deceniju ranije prolazili put koji je tek čekao Cobaina – nažalost, sa različitim epilogom). To je značilo da imaju više vremena u studiju, a budžet za snimanje bio je mnogo veći nego za Bleach. Za produkciju je bio zadužen Butch Vig, tad poznat po radu sa noise bendom Killdozer, dok je miksovanje uradio Endi Volis koji je pre Nirvane sarađivao sa grupama kao što su Slayer, Sepultura i The Cult. Obojica su bili veoma cenjena imena iza miksete. To je sve bila standardna procedura kada snimate za veliku diskografsku kuću - izdavač vam pripremi teren (novac, ogroman novac), a na vama je samo da snimite dobar album i onda svima donesete još više novca, multiplicirajući poentu postojanja rokenrola kao samo još jednog industrijskog proizvoda (poželjno je što komercijalnijeg). U zavisnosti od prodaje albuma, bend pada u zaborav ili postaje popularan. Naravno da tiraž nije uvek povezan sa kvalitetom, ali teško ćete pronaći remek delo koje se prodalo u par hiljada primeraka (recimo remek dela undergraund pionira The Velvet underground, prethodnika svih pomenutih bendova sa početka priče – da dodamo celoj priči još malo brutalne ironije), kao i potpuni promašaj koji je kupilo nekoliko miliona ljudi. Najređe od svega dešava se ono što je i najteže – da je album remek delo i da se proda u milionskom tiražu. Nevermind je uspeo da zadovolji obe ove stavke - poput recimo Beatlesa šezdesetih.
A to je upravo bilo ono što je podrivalo duh punkerski nezavisnog, bolno iskrenog, nepotkupivog i buntovnog Kurta Cobaina (kada je album objavljen Kurt je rekao da ga nervira ušećerena produkcija nekih pesama i da mu sopstveni bend na momente zvuči kao Mötley Crüe. Iskreno, voleo bih da je produkcija albuma Nevermind bila manje komercijalna. To bi značilo da sada mogu komotno da živim od svoje muzike, umesto što me nazivaju mesijom ili genijem. Ne želim celog života da moj rad bude pod lupom desetina miliona ljudi.), poput svega onoga što je izluđivalo i tiho uništavalo i njegovog muzičkog idola – Johna Lennona tri decenije ranije, kruneći takođe njegov duh nezavisnosti i nepotkupivosti. Lennon je to video na sledeći način:
Ono što smo jedno vreme radili, bilo je zaista fantastično, objašnjavao je Lennon sa puno gorčine(nakon raspada benda) rad unutar Beatlesa. Mislim dok smo svirali straight rock, niko u Engleskoj nije mogao ni da nam se približi. Međutim, čim smo uspeli, izgubili smo oštricu. Postali smo najveći, ali smo se, istovremeno, i prodali. Osećali smo da smo u govnima, jer smo morali da skratimo naš jednočasovni nastup u kome smo uživali na svega dvadeset minuta muzike. I onda smo tih istih dvadeset minuta ponavljali svake večeri. Beatlesi su kao muzičari tada umrli. Zato mi, kao muzičari, nikada nismo napredovali; ubili smo sami sebe da bismo uspeli. I, to je bio naš kraj. Kasnije smo postali tehnički savršeni, studijski umetnici, jer smo, zaista, bili kompetentna ekipa i, u bilo koji medij da si nas ubacio, mi bismo uradili pravu stvar… Taj posao je bio odvratan, jebeno ponižavajući. Morao si da se do krajnosti ponižavaš da bi bio ono što su bili Beatlesi. I to je ono što sam ja odbijao. Sve se događalo korak po korak, sve dok se nismo našli okruženi totalnim ludilom, u situaciji gde radiš tačno ono što ne želiš da radiš, sa ljudima koje ne možeš da podneseš. U pitanju je bilo čisto ugnjetavanje. Doživljavali smo poniženje od svih redom – srednje klase, ljudi iz šou biznisa, gradonačelnika i svih ostalih. Bili su tako ograničeni i glupi. Svi su pokušavali da nas iskoriste. Za mene je sve to bilo posebno ponižavajuće jer nikada nisam mogao da držim jezik za zubima i uvek sam morao da budem ili pijan ili stoned da bih odoleo njihovom pritisku. Bio je to pravi pakao. Ni kasnije se ništa nije promenilo osim što smo promenili krpe, a ostavili smo da iste drkadžije drže sve u svojim rukama.
Kurtu Cobainu, beskompromisnom, samosvesnom i okorelom punk rock sledbeniku i retko iskrenom čoveku (koji je iznad svega i pre svih stavljao svoju pank rok etiku koja ni u kom smislu nije podrazumevala prodaju snova i ideala zarad slave i novca, retko viđene iskrenosti u prevrtljivom i (pre)često komercijalizovanom svetu rock’n’rolla koji je odavno već bio zastranio odvojivši se od svoje baze – iskrenosti, jezika i bunta ulice, samosvene pobude protiv konformističkog i malograđanskog duha jednog učmalog potrošačkog društva koje je sav smisao videlo u radu i potrošnji) je bilo jasno da je među njegovom publikom mnogo manje ljubitelja bendova koji su na njega uticali, nego fanova muzičara od kojih mu se prevrće u stomaku. On je zapravo želeo sličnu popularnost koju su imali Sonic Youth – da svira muziku koju voli, a da pri tom ne bude baš anoniman, tj. da može da živi od svog rada. Umesto toga, dobio je desetine miliona dolara, ali i razvlačenje po tabloidima, tračeve, pritisak diskografske kuće, velika očekivanja i još veću odgovornost. Od kada su postali popularni, znao je da prihodi desetine porodica zavise od njegovog sledećeg poteza. Buntovnik i punker u duši koji se bori protiv onih koji imaju milione (na naslovnoj strani časopisa Rolling Stone pojavio se u majici na kojoj je pisalo Corporate magazines still suck) možete misliti kako se snalazi u tome.
Nakon enormnog uspeha albuma Nevermind, uzleta benda i grunge pokreta, opšte popularnosti i komercijalizacije, postavljalo se uvek isto, ključno pitanje rokenrola: šta i kako dalje? Prikloniti se uspehu i uploviti u lagodne vode mejnstrima ili se vratiti bazičnim, izvornim undergraund vodama koje ne otupljuju oštricu, ne podležu prodaji vere za večeru i ostavljaju umetniku neku vrstu stvaralačke i duhovne slobode? Izlazak poslednjeg studijskog albuma Nirvane - In utero (1993.), donekle je dao odgovor. Bilo je to Cobainovo opraštajno pismo (uz posvetu na jednom od najboljih albuma svih vremena: Unplugged in New York).
Kurt Cobain je s albumom In utero imao na umu samo jedan cilj: vratiti bend svojim punk-rock korenima. Njihovi milioni novih obožavatelja možda su cenili Nevermind, ali Cobain je smatrao da zvuči suviše slatko, ispeglano i previše komercijalno. Zato je i angažovao Stevea Albinija (koji je snimao sa Pixies, Breeders, Jesus Lizard i drugim omiljenim bendovima Cobaina) i uputio se u šumu u ruralnu Minnesotu kako bi stvorio album koji je imao mnogo više zajedničkog s njihovim prvencem Bleach. Suprotstavljući unutar pesama svoja burna i iskrena, dvojaka osećanja – s jedne strane, žestoke, agresivne punk rock etike koja je njegovim numerama davala dozu beskompromisne undergraund žestine zvuka i moćne energičnosti, i, s druge strane, onu njegovu bitlsovsku, aboutagirl melodičnost i pop ugođaj liričnosti, Cobain je stvorio sjajan album – naravno uz Novoselića i Grohla, bez čije čarobne svirke nebi bilo ništa od toga, mnogo bliži svom početnom, undergraund miljeu – sa mnogo manje produkcijski ispeglane prijemčivosti i šminke, onako, izvorno iskreno i durski rogobatnije, isprljano čistotom koja miriše na nevinu dečiju dušu undergraunda koji se još uvek nije skroz prodao da bi uspeo i udovoljio ukusima gomile i industrije. Sve to naravno u granicama mogućeg – unutar sistema koji nikad ne prašta i vodi se isključivo koristoljubljem interesa... bez emocija, duše, onog iskreno umetničkog i boemskog što ne poznaje predumišljaj unutar božanskog nadahnuća stvaralaštva. Album In utero (prvobitnog naziva I hate myself and want to die) predstavljao je 41 minutu sirovog, beskompromisnog rock and rolla.
Geffen records je očajnički pokušavao da spreči Kurta u ovoj nameri (očekujući još jedan jedan ispeglan, ultrakomercijalni hit album za široke narodne mase), ali, uzalud. Nije moglo biti govora o još jednoj nafilovanoj komercijalnoj ljigi, negaciji undergraund baze i korena.
To je bilo ono kako sam zamišljao da album In utero treba da zvuči, objašnjavao je kasnije Cobain. Nije bilo ni jednog drugog načina. To je jednostavno morao da bude Albinijev zvuk.
Albini je potom uzvratio na svoj način: Nijedan drugi producent ne bi uspeo da napravi tako opasnu ploču kao ja (dodajući na to izrabljivački odnos kompanije prema Nirvani i ostalim bendovima, kao i mešanje u stvaralaćki proces benda, odlučivanje o tome kako bend zapravo treba da zvuči i šta da svira !!!). Svako drugi bi opelješio Nirvanu i trudio se da napravi totalno slušljivu ploču, kako bi zgrnuo još više para na njoj. Ja ću im napraviti pank ploču koju žele.
Gramziva i grabežljiva kompanija Geffen records (ista ona koja je svojevremeno tužila legendarnog kantautora Neila Younga da pravi nedovoljno komercijalnu muziku) nije bila zadovoljna konačnim rezultatom nakon snimanja albuma, naročito ako se cela stvar uporedi sa ultrakomercijalnim prethodnikom, albumom Nevermind. Kris Novoselić, basista Nirvane se priseća njihove prve reakcije nakon završenog snimanja i prvog preslušavanja albuma In utero:
Sranje! Pa to je UMETNOST! Šta ćemo, do đavola, da radimo sa tim?!?.
Kurt Cobain je nakon završetka snimanja albuma In utero izneo svoje utiske o svemu. Gorkom igrom sudbine, ispostaviće se da je pred sam kraj svog života, svojim poslednjim studijskim albumom, uspeo u onome što je još kao dečak sanjao.
Nismo napravili ovako sirovu ploču (snimljenu nakon nabudženog Nevermind albuma za svega dve nedelje na prastaroj, analognoj mikseti) da bi izrazili neki naš stav (mnogi su im zamerali da su planski napravili niskobudžetni album iz čistog osečaja krivice zbog toga što su želeli da se i dalje foliraju da pripadaju nezavisnoj, undergraund sceni) ili da bi pokazali svima kako nam je dozvoljeno da radimo sve što hoćemo, kao neka razmažena bogataška deca koja sa namerom postaju buntovnici. Ovo je nešto što smo oduvek želeli da uradimo, dobili smo zvuk koji smo hteli da imamo.
Na žalost, odlučnost i provokativnost grunge pokreta vrlo brzo je počela da splašnjava i komercijalizuje se. Kao i mnogi hrabri i subverzivni pokreti pre njega, kroz celokupnu istoriju rokenrola, on je vremenom pretvoren u modni trend i bezopasnu zabavu, potom je podruštvljen a time i otupljen, jednostavno sveden na populističku zabavu. Silogizam je prost: ako si roker, onda težiš da te čuje što više ljudi. Ako ti to pođe za rukom, prinuđen si da se oslanjaš na ustaljene institucije, poznate kao rok biznis. Onda te institucije uzmu pod svoje, zaradiš puno para i baš te briga za sistem koji, tamo neki kažu, uopšte ne valja.
I pre nego što je još jedna revolucija pojela svoju najbolju decu, Kurt Cobain, kao još jedan od slavnih buntovnika s razlogom, poput Jima Morrisona i Johna Lennona, prvi je povukao odlučujući potez.
Svet je plastično mesto bez imalo duše i morala gde je istinski osećaj postao prava retkost.
Kurt Cobain.
Petog aprila 1994. godine povukao je oroz svoje sačmarice, izvršio samoubistvo (barem kako to zvanični izveštaj najdemokratskije države kaže) i zauvek otišao putem svojih snova i pesama u kojima je jedino istinski živeo. Bio je hodajuća tempirana bomba, rekao je Danny Goldberg, bivši menadžer Nirvane, na stranicama Rolling Stonea, i niko nije mogao učiniti ništa protiv toga. Njegovo samoubistvo se ne bi moglo nazvati iznenađenjem. Neironičan izvorni naslov Nirvaninog albuma bio je I Hate Myself and I Want to Die. Ali samoubistvo je obično strategija rastanka za zvezde koje su prošle svoje vrhunce.
Na kraju, ostalo je jezivo pitanje: zašto se stvarno ubio Kurt Cobain?
Od uspeha ploče Nevermind Kurtova unutrašnja borba da istera svoje po svaku cenu, bila je konstantno prisutna. In Utero i famozni MTV Unplugged albumi Nirvane bili su Cobainov lagani prelaz ka nečem novom. U nekoliko intervjua iz 1994. rekao je da mu se R.E.M. sve više sviđaju, kao i da sledeći album Nirvane neće biti toliko bučan. Činilo se da nije mnogo mario što su milioni tinejdžera očekivali novi Smells Like Teen Spirit. Bilo mu je važno da bude dosledan samom sebi, makar izgubio veliki deo publike.
Kurt Cobain je činom samoubistva, 5. aprila 1994., na vrhuncu uspeha, svojim tragičnim odlaskom, pokazao srednji prst svima koji su ga videli kao zlatnu koku, svim onim japijima iz mejdžor etiketa koji su potpisivali ugovore sa raznim kvazi grunge grupama. Njemu je bilo savršeno jasno kako ovaj materijalni svet funkcioniše i pre nego što je postao milioner. A kada mu se to desilo, sve vreme se borio da ne postane važan šraf u mehanizmu svojih neprijatelja. Na žalost, nije bio dovoljno jak, i sa manje od dva i po sata snimljene muzike (koliko zajedno traju tri zvanična Nirvanina albuma) zauvek je otišao u legendu.
Kurt je svojevremeno došao na tačku gde je morao žrtvovati i poslednji deo sebe za svoju umetnost, jer je tako svet tražio od njega. Mislim da je to bio jedan od glavnih okidača zašto se on osećao da ne pripada ovom svetu i da bi svi bili sretniji bez njega – rekla je Frances Cobain, ćerka pokojnog Kurta Cobaina u intervjuu za ugledni Rolling Stone.
Kad je Kurt napisao svoje poslednje, opraštajno pismo, imao je samo 27 godina. Dvadeset i sedam godina; voljenu ženu, kći, a ipak je pismo uputio Boddahu, zamišljenom prijatelju (jedinom koji je mogao ostati s njim čak i u najtežim trenucima) koji je ispunio njegovo usamljeno detinjstvo, živeći kao dete s razvedenim roditeljima. U oproštajnoj poruci otkrio je da više nije u stanju iskusiti bilo kakve emocije niti voleti ljude, toliko da se osećao krvavo tužno.
Preosetljivim duhovima se događa da dosegnu tako visoke osećaje ljubavi da konačno postaju neodrživi. Kurt se pokušao osloboditi svih patnji, straha i paranoje, potpuno uronivši u muziku koju je doživljavao kao svoju ličnu Nirvanu (izraz dolazi iz sanskrta i znači prestanak daha ili oslobođenje od želje). To je stanje u kojem se čovek može osloboditi patnje i problema. Ali to je raj koji će se, međutim, pretvoriti u pakao.
Iz njegovog oproštajnog pisma često se spominje rečenica, gde Cobain citira stih pesme Neila Younga, My My, hey hey (out of the blue): It’s better to burn out, than to fade away (Bolje je sagoreti nego izbledeti). Poslednje reči pisma posebno su lepe: mir, ljubav, empatija - poslednja je podcrtana i velikim slovima. Pucanj kojim je odlučio prekinuti svoje muke oduzeo mu je glas, tako osakaćen i slamajući za srce, glas kojim je stvorio albume koji su bili tako nezaboravni i ovekovečeni u povesti rocka.
Pre nego što je video drugo rešenje osim smrti, Kurt Cobain bio je mnogo više. Veselo i spontano dete, neodoljivo u svom entuzijazmu, ubrzo oslabljeno neostvarivom željom ujedinjene i srećne porodice. Bio je komplikovan tinejdžer, uznemiravan od školskih kolega, odlučan u svojim planovima za beg iz provincije naseljene idiotima, pećinskim ljudima i drvosečama. Bio je i znatiželjan dečak, gladan iskustva. Kroz njegove oči, oslobađajuće otkriće muzike uspelo je naterati plamen da zasija, ali to je bio plamen koji se nikada nije mogao polako ugasiti. Brzo sagorevanje bila je jedina mogućnost. Ali, dok je to bilo, bilo je divno i neponovljivo.
Posvećeno Johnu Lennonu moje generacije – Kurtu Cobainu i svim onim snovima i izneverenim idealima koje nikad nismo uspeli da pretvorimo u neku mnogo lepšu stvarnost našeg ovozemaljskog proputovanja. U ime svih nas iz šezdeset i neke – koji nikad nikome nismo spevali stih i prodali se da bi smo uspeli.
Mir, ljubav, empatija!
By Dragan smells like teen spirit Uzelac, sometimes in Apathy city
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Nema komentara:
Objavi komentar