ROMAN POLANSKI: PIJANISTA (2002.)

 

ROMAN POLANSKI: PIJANISTA (2002.)

 

    Roman Polanski jedan je od onih jedinstvenih, kontraverznih umetnika i ličnosti čiji su se filmovi i životna priča isprepleli i satkali vlastitom magijom neverovatnu, zastrašujuću i brutalno zlokobnu storiju. Ovaj poljsko-francuski režiser, scenarista, producent i glumac smestio je sebe svojim izvanrednim delima i tragičnom životnom pričom između krajnosti genijalnog filmskog stvaraoca i ukletog demona stvarnosti, smestio je sebe na graničnu, veoma oštru ivicu između dva sveta – onih koji ga prosto obožavaju i onih drugih koji ga sve vreme anatemišu i gledaju s odbojnošću i prezirom.   

 

   Kao dete iz jevrejske porodice (rođen je 1933. godine u Parizu, kao Roman Liebling – Romek, u mračno doba početka progona Jevreja od strane nacista) osetio je na vlastitoj koži sve strahote i traume Drugog svetskog rata. Godine 1937. njegova se porodica iz Pariza seli u Poljsku, u predvečerje Drugog svetskog rata.   Njegova trudna majka ubijena je u koncentracionom logoru Aušvic, dok je mladi Polanski( smešten u getu Krakova) uspeo nekako da pobegne od sigurne smrti (čija će ga jeza pratiti tokom celog života i uticati na njegovo stvaralaštvo) i preživi, zahvaljujući milosti dobrih ljudi. Šest decenija kasnije, kao zreo čovek i veliki filmski umetnik, esteta svega mračnog i nihilističnog u nama, Polanski se vraća sećanjima u strahote Drugog svetskog rata i surovost detinjstva bez nade i svetlosti.

 

   Nakon niza kultnih klasika iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka – od filmova Bal vampira (1967.)  i kultnog Rozmarina beba (1968.), do ništa manje antologijskih ostvarenja Kineska četvrt (1974.) i Stanar (1976.), osamdesete i devedesete godine nisu donele većeg kreativnog i komercijalnog uspeha slavnom reditelju, ostajući nekom vrstom zatišja pred buru i njegove naredne filmske klasike u prvoj deceniji 21. veka. Filmovi poput: Gusara (1986.), Ludila (1988.), Gorkog meseca (1992.) i Devete kapije (1999.) dela su manjeg umetničkog značaja, magije i nadahnuća, ali Zlatna palma koja je usledila za naredni njegov film - Pijanista, bila je najava fantastičnog povratka genijalnog i mračnog Romana Polanskog.

 

    Pijanista (2002.) predstavlja briljantni istorijski film( sa sjajnim Adrijanom Brodijem u glavnoj ulozi), adaptaciju istoimene autobiografije židovsko-poljskog pijaniste Vladislava Špilmana, ratnog zatočenika nacističkog ludila i Varšavskog geta tokom mraka Drugog svetskog rata.

 

   Vladislav Špilman je pijanista, poljsko-židovskog porekla koji radi za varšavski radio sve do sudbinskog trenutka, trenutka tragike unutar kojeg se čitav njegov život (i život njegove porodice) i suptilni, unutrašnji umetnički svet ruši pod bombama nacističke Nemačke koje zasipaju, početkom septembra 1939. Poljsku i označavaju početak Drugog svetskog rata ili  početak kraja bilo kakve ljudskosti, humanosti, umetnosti, života dostojnog ljudskog bića. Nakon okupacije, nacisti ljude jevreskog porekla sadistički progone, ponižavaju, zatvaraju u Varšavski geto i naguravaju kao stoku u železničke vagone odvodeći ih u sigurnu smrt koncentracionog logora Treblinka. Vladislav Špilman uz pomoć poznanika uspeva da izbegne sigurnu smrt, biva razdvojen od porodice u trenucima progona i odvođena u jedan od mnogih poljskih logora smrti i tu počinje njegova mučna drama skrivanja, preživljavanja i svedočenja užasima rata kroz čiji pakao mora da prođe. Tu počinju zastrašujuće slike pakla na zemlji koje bude sećanja Romana Polanskog iz najranijeg detinjstva pretočena u jednu vanvremensku, surovo iskrenu odiseju i golgotu kroz koju mora da prođe čista i senzibilna duša jednog umetnika – suprotstvaljena svetu svega onog najgoreg što može da priredi surovi ljudski rod.

 

    Dirljiva, zastrašujuća i topla ljudska priča o snazi ljudskog duha, požrtvovanju, saosećanju, prijateljstvu, veri i snazi umetnosti u haosu krvoprolića i besmisla rata, obogaćena klavirskim remek-delima velikog umetnika Šopena – srca i duše napaćene Poljske, suprotstavljena je zlu jedne nihilistične, sadistički okrutne, bezbožne i nehumane ideologije mraka, naglašena je jednim moćnim zaokretom na kraju filma, kada ironijom sudbine krhkom i hrabrom pijanisti Špilmanu život spašava nemački oficir, predstavnik upravo onih snaga koje su Poljsku pretvorile u Geto, logor smrti za nepodobne. Naime, u jednoj od antologijskih scena ovog potresnog filma Romana Polanskog iznureni i bolesni Špilman (nakon godina skrivanja i gladovanja, bolesti i zadivljuće borbe jedne krhke, senzibilne umetničke duše za goli opstanak) očajnički pokušava pronaći hranu u kućama koje nisu srušene. I u trenutku kada mu to uspeva,  i dok izgladneo i očajan pokušava otvoriti konzervu s hranom, on shvata da ga neko posmatra sa leđa. Ubrzo otkriva kako ga nije samo otkrila getovska SS patrola, nego oficir regularne nemačke vojske (koja je u tim momentima u rasulu povlačenja i besu rezigniranosti mogućim konačnim slomom njihovog Trećeg Rajha), Wilm Hosenfeld. Hosenfeld zamoli isprva smetenog Špilmana da mu odsvira nešto na velikom klaviru. Iscrpljeni Špilman, u tom momentu uplašena i bleda senka  pijaniste kakav je nekad bio, odsvira za Hosenfelda Šopenovu Baladu u G molu. Hosenfeld je dirnut i dopušta mu da se nastavi skrivati u potkrovlju zgrade. Čak mu donosi hranu, čime spašava život izgladnelom Špilmanu. Ironijom gorke sudbine i simbolike kojima je maestro Polanski prosto natopio svoje veličanstvene kadrove ove moćne drame, suprotstavljajući u trenucima najgore ljudske tragedije i klanice čovečanstva bez milosti i trunke ljudskosti ono najlepše u čoveku – humanost i kreativnu lepotu umetničke duše, s jedne strane, njenu veru i istrajnost, i ogoljeno, brutalno zlo koje ne poznaje nikakvu samilost nego samo jezik nasilja i smrti, s druge strane,na kraju saznajemo da je ime Špilman homonimza nemačku reč Spielman, koja znači čovek koji svira, dok se za ovaj film (remek delo Polanskog, njegov bolni osvrt na tragiku i traumu detinjstva) može reći da je sinonim za ranjenu, besmrtnu ljudsku dušu punu predivnih osećanja i nesebičnosti koja uprkos svemu na kraju nadvladava i najveće zlo u nama samima.

 

    U posljednjoj sceni filma, Špilman trijumfalno izvodi Šopenov Grand Polonaise Brillante u E duru pred velikom publikom u oslobođenoj Varšavi, zaokružujući simbolikom lepotu i snagu besmrtne ljudske duše, njene vere, kreativnosti i ljubavi koje uprkos svemu uspevaju da nadvladaju i najveće zlo koje se u tim strahovitim godinama nadvilo nad svetom i pretilo da zauvek zatre ljudski rod.

 

    Pijanista Romana Polanskog ostaje uzburkanom odisejom i simfonijom lepote i snage ljudske duše, koja nam svojom unutrašnjom lepotom muzike vanvremenskog Šopena i snagom vere Vladislava Špilmana, smeštenima između Scile nacističkog ratnog ludila i Haridbe obezboženog sveta, na impresivan i katarzičan način uspevaju preneti poruku da uprkos svom zlu i haosu sveta vera i ljubav ostaju poslednjom, neuništivom snagom kojom čovek nadvladava i samu smrt i đavolju večnu želju za destrukcijom svega što je lepo i humano u nama.

 

By Dragan Uzelac