FEDERICO FELLINI: AMARKORD (1973.)

 

FEDERICO FELLINI: AMARKORD (1973.)

 

     Federiko Felini, italijanski filmski reditelj, je rođen 1920. godine u gradiću Riminiju. Smatrali su ga za jednog od najuticajnijih filmskih stvaralaca 20. veka, autentičnog kreativca i kritičara društvenih pojava posleratnog perioda.

 

    Rođen je u porodici srednje klase, gde je uticaj katolicizma bio ogroman. Deo detinjstva provodi kod bake na selu, školujući se u katoličkom internatu. Iz tog perioda najčešće se prepričava njegov beg od kuće s putujućim cirkusom, događaj koji se dovodi u vezu sa njegovom ljubavlju prema spektaklu u kasnijoj životnoj i stvaralačkoj fazi. Mnoge od dečačkih snova i fantazija Felini će opisati u nizu fantastičnih filmova poput Osam i po ili Amarkord, uzimajući kao osnovu za scenario autobiografske anegdote ili jednostavno neke od izmišljenih sećanja. Čarobni svet mašte, kreacije, snova i fantazija bio je glavni ventil u fazi odrastanja budućeg umetnika, vid oslobađanja od stega verskih dogmi i narastajućeg fašizma u Italiji tridesetih godina 20.-og veka.

 

Jednoga dana, u restoranu, dok sam žvrljao po salveti, izašla je na videlo reč amarkord. Pa da, rekoh sam sebi, ljudi će je odmah poistovetiti sa sećam se. A ja sam hteo da izbegnem da moj film protumače kao autobiografski. Amarkord je čudna reč, kao zvuk vergla, fonetski hir s kanibalističkim prizvukom. Mogla bi da bude i naziv nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne sećanje na ono što me strašno nervira; sećam se. Reč koja bi u svoj svojoj neobičnosti mogla da bude jedinstvo značenja, odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja, dvostrukog, protivrečnog, sadejstvo dve suprotnosti, stapanje dve krajnosti, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnsti i drskosti. Činilo mi se da bi film trebao da budebaš to: neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te je odredilo, zarazilo, u čemu su sva osećanja opasno izmešana. Ta prošlost ne sme da nas truje i zato se moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još deluju. Amarkord je trebalo da bude zbog jednom razdoblju u životu, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek i s kojom ja i dalje ne znam šta da radim. Da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu? Uostalom, taj moralistički cilj da se odraste. Šta on znači? I pod pretpostavkom da je moguće odrasti šta dakle biva kad se odraste? Da li ste ikada sreli odrasle? Ja nisam Doduše, možda odrasli izbegavaju ovekve kao što sam ja?. 

 

      Satirična drama slavnog i razigranog, raskošnog i razbarušenog Felinija, ukrašena njegovom jedinstvenom snolikom magijom, maštom, sećanjima na detinjstvo u rodnom Riminiju i muzikom besmrtnog Nina Rote. Dva sata filmske lepršave lirike, sećanja koje se ne zaboravlja i koje pleni svojom unutrašnjom, iskreno detinjom lepotom i inventivnošću jednog od najvećih filmskih stvaralaca na svetu.

 

Moji filmovi nisu pravljeni od sećanja. Tvrdnja da su oni autobiografski je jednostavno rešenje. Ja sam sebi bezmalo sve izmislio; detinjstvo, ličnosti iz detinjstva, nostalgiju, snove i sećanja. To sam učinio da bih uživao u sećanju. Jer, za mene je pričanje jedina igra koju vredi igrati.

 

   Amarkord prati godinu dana života mladog Tite u izmišljenom gradu na jadranskoj obali fašističke Italije tridesetih godina. Odrastanje i sazrevanje dečaka unutar učmale provincije Felini svojom magijom pretvara u raskošni cirkus prepun živopisnih i ekscentričnih likova, adolescentskih želja i fantazija, političkih i malograđanskih previranja. Seoski festival, svetkovina života koji je obnavlja i iznova rađa, ukrašava galerija neobičnih likova i jedinstvena felinijevska komika. Sve se rasplinjuje u lepršavosti i cirkuskim, klovnovskim tonovima mnoštva nadrealnih scena – poput snova iz kojih nikada ne poželite da se probudite i radosno se, nesvesno osmehujete.

 

    Felinijevo epsko delo obiluje neizmernom radošću i jednostavnošću življenja, razdraganošću i svetkovinom čistog ljudskog postojanja, mediteranskom lepotom i lagodnošću i obiljem razolikih, pritajenih i naglo oslobođenih fantazija. Kinematografsko platno na kojem se na jedinstven način oživljava svet sasvim običnih ljudi, njihovih snova i želja, natopljen je komikom i nizom seksualnih fantazija i aluzija. Magičan, u svojoj dubokoj suštini, Amarkord je neka vrsta sna na javi, nezaboravno, kapitalno delo genijalnog Federika Felinija sa obiljem antologijskih, nezaboravnih scena: od pubertetskih ispada u školi – niza ekscentričnih profesora i još luđih učenika, dedinog gubljenja u magli ili očevog besa nakon problema sa ricinusom, legenda o tome kako je gradska lepotica Grandiska dobila nadimak, scena kada se rastrojeni stric Teo penje na drvo i urla iz sveg glasa: Hoću ženu! ili ono čega će se svi tinejdžeri sveta uvek veoma rado i strasno prisećati – scena pubertetlije u smrtonosnom zagrljaju trafikantkinje neodoljivo bujnih grudi.

 

Ima jedna faza u radu koju najviše volim. To je svečanost, nastajanje muzike i snimanje. Nino Rotta! Sa Ninom mogu da ostanem danima, da ga slušam kako svira na klaviru, pokušavajući tačno da odredi neki motiv, da pročisti neku muzičku rečenicu tako da se što više podudara sa osećanjem koje želim da izrazim u tom delu. Međutim, van posla ne volim da slušam muziku. Ona me uslovljava, uznemirava, poseduje. Muzika je okrutna, ispunjena nostalgijom i tugom, a kad prestane, ne znaš kuda odlazi. Svestan si samo da je nedostižna i da te boli.

 

       Bilo je to jedno u nizu impresivnih filmskih ostvarenja koja su kao duboko lična vizija društva portretisala galeriju fantastičnih i bizarnih likova u nizu neobičnih situacija i okruženju prepunom snova, raskoši i fantazija. Nit koja ih je sve povezivala u jedinstvenu felinijevsku celinu, jedan veoma osoben filmski jezik, bila je autentična kombinacija sećanja, iluzija, podsvesnih želja, fantazija i mnoštva čudesne simbolike - niz sublimiranih nadrealnih i fantazmagoričnih događaja koji izmiču percepciji zbilje. Halucinativna, introspektivna slika Felinijevih sećanja i poniranja u nesvesno čudesno se preplitala sa događanjima u realnosti svakodnevnice, stvarajući jedan osoben svet mašte i nadrealnih sekvenci. Bilo je tu i lutanja, sanjarenja na javi, retrospekcije, neuhvatljivog prelivanja tonova muzike jednog nesvakidašnjeg života, groteski i mnogo, mnogo simbolike propuštene kroz oko objektiva.

 

By Dragan Uzelac