PIET MONDRIAN - Maestro apstraknih kompozicija

 

PIET MONDRIAN -  Maestro apstraknih kompozicija

Razdoblje vezano za tradiciju leži samo u tome što sprečava razvoj novog; a samo u odnosu na novo tradicija više nema nikakvu vrednost. Sve varijante starog u datom trenutku prošlosti bile su nove, ali nisi bile Novo. Ne zaboravimo da je naša civilizacija prekretnica, da se nalazi na kraju svega što je staro, i da je deoba između starog i novog apsolutna i definitivna.

                                                                                                                             Pit Mondrijan   

    Pieter Cornelis (Piet) Mondriaan, od 1912. Mondrian (Amersfoort, 7. marta 1872. - New York, 1. februara 1944.), holandski je slikar i teoretičar. Svojim radom na polju slikarstva dao je svoj veliki doprinos umetničkoj grupi De Stijl koju je osnovao Theo van Doesburg. Pit Modrijani je razvio novi oblik apstraktne umetnosti nazvan neoplasticizam. Studirao je od 1892. na akademiji u Amsterdamu. Obuzet religioznim problemima, proučava teozofske spise i postaje član sekte. Iz ovoga razdoblja potiču platna prožeta mistikom, s motivima osamljenih kuća u dubokim tonalitetima i neobičnim osvetljenjima. Početak Prvog svetskog rata 1914. zatekao ga je u Amsterdamu. Oko 1915. napušta motiv kao ishodište; površinu komponuje slobodno u preglednom i smirenom ritmu obojenih kvadratnih površina obrubljenih rasterom crnih linija. Modrijanova legendarna koloristička skala redukovana je na tri osnovne boje: žutu, modru i crvenu. Godine 1917. jedan je od osnivača pokreta De Stijl i formuliše principe neoplasticizma. U poslednjim godinama motivi njegovih slika redukovani su na minimum; konačno su njegova platna sadržavala tek nekoliko obojenih površina na beloj podlozi. U platnima nastalim u Americi nestaje karakteristična crna linija, čime je ublažen opšti dojam i postignut življi i vedriji ritam površine. Predanost ideji i principijelna doslednost čine Mondriana najistaknutijim apologetom apstrakcije: njegovo slikarstvo, lišeno svake emocije i tragičnosti, u osnovi meditativnoga i metafizičkoga karaktera, simbol je nastojanja da se pojavnoj realnosti suprotstavi trajniji vid univerzalnog realiteta. Svojim teoretskim stavovima i metodom Mondrian je izvršio veoma velik uticaj na slikarstvo apstraktnoga izraza; doživeo je, da epigoni njegova geometrizma automatski ponavljaju obojene povšine kao jednu od pomodnih likovnih spekulacija.

 

   Pieter Cornelis Mondriaan rođen je 7. marta 1872. u Amersfoortu u kalvinističkoj porodici. Piet je bio najstarije dete u obitelji koja je imala još četiri sina i jednu kći. Mondrian je svoju svest o slikarstvu dobio u porodici jer su mu i otac i ujak bili slikari. Njegov otac Piet Cornelis bio je direktor škole u Amersfoortu te je Mondrian bio okružen verom i očevim slikama. Porodica se 1880. preselila u Winterswijk gdje je Pietov otac dobio posao. Tu je Piet trebao postati profesor crtanja, te je dobio dve diplome koje su ga kvalifikovale za profesora. Iako se činilo da će biti učitelj, Mondrian se 1892. odlučio za slikarstvo te se te iste godine preselio u Amsterdam kako bi se upisao na akademiju. Njegove prve slike bile su naturalističke i impresionističke, a teme su uglavnom bili pejzaži. Ove slike su prikazivale uglavnom vetrenjače, mlinove, reke, polja i crkve. U početku su one slikane u stilu holandskih impresionista Haške škole, a potom su slikane različitim tehnikama i metodama što označava traganje za ličnim stilom. Ove slike su u krajnjoj meri reprezentativne i prikazuju uticaj raznih umetničkih pokreta na Mondriana, uključujući i poentilizam i fovizam. U njegovim delima se može uočiti jasan uticaj postimpresionizma i fovizma. Odabir jednog motiva, vetrenjače ili drveta, kao i oštri potezi četkicom bude jasne asocijacije na Van Goga. S druge strane upotreba primarnih boja u njegovim delima, pre svega jarke crvene, može se podvesti pod uticaj Anrija Matisa (Henri Matisse). Na kraju, prva Mondrijanova ostvarenja ukazuju na još jednu karakteristiku njegovog stvaralaštva, koja je jako bitna za njegovu apstraktnu fazu – sklonost ka rađenju serija, odnosno slikanje jednog istog motiva. Na dalji razvoj Mondrijanovog izraza znatno je uticao njegov boravak u Parizu uoči Prvog svetskog rata. Ovde se sreće sa kubističkim delima Braka i Pikasa, što se ogleda u upotrebi sive i crne boje i sve većoj geometrizaciji slikanih motiva – ovo je bio prvi korak ka apstrakciji.

   Mondrian je naslikao i neke postimpresionističke slike kao što su Mlin na suncu Mlin Winkel (1908.) i Pet silueta stabala uzduž Geine s Mesecom (1907/08.).. Još jedna slika Poslepodne (1908.) prikazuje pejzaž koji se gotovo u celosti sastoji od crvene, žute i plave boje. Iako je slika u potpunosti figurativna, ona je prva slika u kojoj je Mondrian naglašavao primarne boje. Prve Mondrianove slike koje imaju naznake apstrakcije su platna nastala od 1905. do 1908. koje prikazuju nejasna drveća i kuće čiji odrazi u mirnoj vodi izgledaju kao Rorschachov test. Iako konačni rezultat dovodi do toga da više naglašava formu nego sadržaj, ova dela su još uvek figurativna i tek znanje o Mondrianovom kasnijem radu vuče gledaoca da u ovim delima traži početak Mondrianove apstrakcije. Mondrian se po dolasku u Amsterdam upisao na Kraljevsku akademiju. Umetnička i literarna atmosfera u Holandiji menjala se jako brzo još dok je Mondrian bio mladi student. Iako je Mondrian nalazio mnoge uticaje na samoj akademiji, među važnijim uticajima bio je onaj simbolističkog pesnika Paula Verlainea i martinističkog pisca Josephina Merodacka Peladana. Njih dvojica su akademiju posetili 1892. i održali niz predavanja. Sam Peladan se zalagao za smrt realizma u umetnosti i promovisao je umetnost koju je on smatrao spiritualnom, simboličnom i estetičnom. U decembru 1892. u Amsterdam je došla izložba dela Vincenta van Gogha. Simbolisti su prihvatili van Gogha iako je njihovo slikanje bilo potpuna antiteza Haškoj školi koja je uticala i na van Gogha i na Mondriana. No, simbolisti su takođe pokazivali sve veće zanimanje za mistične i nehrišćanske religije.

   Mondrian se 1908. počeo zanimati za teozofski pokret koji je na kraju devetnaestog stoleća pokrenula Helena Petrovna Blavatski. Blavatska je verovala da je moguće ostvariti bolje znanje o prirodi nego ono koje nam daju empirijski načini, a većina Mondrianovog kasnijeg rada težila je ka spiritualnom znanju. Mondrian je u maju 1909. postao član Teozofskog društva Holandije. Izučavanje teozofije je dalo umetnicima novi pogled na svet, koji je bio osnov njihove spiritualnosti. Verovali su da su sposobni da vide izvan i unutar prirodnog sveta, kao i da razumeju kosmičke principe ljudskog postojanja. Sebe su videli kao glasnike između dva sveta, a komuniciranje znanja postalo je cilj njihove umetnosti. Pit Mondrian je bio član teozofskog društva sve do svoje smrti. Bio je opsednut mističnim implikacijama suprotnosti horizontala i vertikala, što je imalo velikog uticaja i na njegove teorijske definicije neoplasticizma. U svojim delima je tražio rešenje problema: kako primarnim nijansama boje, nanete na pravougaone površine, izraziti univerzalno kroz asimetričnu ravnotežu vertikalne i horizontalne strukture. Tako, pod uticajem teozofije dolazi do teorije o dinamičnoj suprotnosti i ravnoteži dvojnih sila: fizičkog i duhovnog. Smatrao je da tek plastičnim izrazom onog unutrašnjeg čovek može da se približi božanskom i univerzalnom. Mondrian je bio i dobar prijatelj sa slikarom Simonom Marisom s kojim je 1901. putovao po Španiji i u Cornwall, Engleska. Iako ta putovanja nisu proširila njegove slikarske vidike, ona su razvila mržnju prema vlastitom provincijskom životu. Mondrian je tokom ovog perioda putovao i po Holandiji. Godine 1903. putovao je u mesto Brabant sa svojim prijateljem Albertom van den Brielom gde se divio poljima i ruralnom životu. Tamo se ponovo vratio 1904., a ostao je godinu dana. Mondrian je 1908. otputovao u Domburg gde je upoznao simbolistu Jana Tooropa s kojim je tada sarađivao. Mondrian je ostalo vreme ovog perioda proveo u proučavanju i slikanju, a njegovo slikarstvo je 1910. doživelo potpunu ekspresiju njegovog interesa u mističnu kosmologiju teozofa. Najpoznatija slika iz ovog perioda je Evolucija (1910/11.) Kao i mnogi tadašnji umetnici i Mondrian je želeo Darwinovu teoriju zameniti konceptom duhovnog i intelektualnog razvoja. Slika je napravljena kao triptih, no nije prihvaćena od strane kritičara koji su je smatrali praznom i hladnom.

   Mondrianovo delo nakon 1911. uveliko je pod uticajem kubističke izložbe Moderne Kunstkring u Amsterdamu. Njegova potraga za pojednostavljivanjem vidi se u dvama verzijama slike Mrtva priroda s posudom za mirođije. Prva verzija iz 1911. je kubistička, dok je druga iz 1912. pojednostavljena. Mondrian se 20. decembra 1911. odlučio preseliti u Pariz gde je ostao sve do 1914. kada se ponovo vratio u Holandiju. Godine 1912. Mondrian se seli u Pariz i izbacuje jedno a iz imena tako postavši Mondrian. Od tada je sva svoja dela potpisivao sa Mondrian. Pri dolasku, Mondrian se uselio u atelje u Rue du Depart 26 koja se nalazila u blizini železničke stanice Montparnasse. Atelje je Mondrianu ostavio njegov prijatelj slikar Conrad Kikkert, a Mondrian je atelje delio sa još jednim slikarom, Lodewijkom Schelfhoutom. U to vreme, Mondrian je upoznao i slikara Keesa van Dongena, no svejedno se nije ograničio na proučavanje dela svojih holandskih sunarodnika. Pariz je u to vreme bio središte umetničke revolucije, a od svih pokreta najznačajniji je bio kubizam na kojeg se Mondrian ugledao. Svoje prve kubističke slike (Evolucija i Sunce) Mondrian je predao na izložbu na kojoj su bila dela slikara kao što su Pablo Picasso i Georges Braque, no središte izložbe ipak su bila dela Paula Cezannea, kojih je bilo 28. Zanimljiva je činjenica da su Mondrianove prve kubističke slike nastale baš iz proučavanja Cezanneovih dela. Mondrian je 1914. napravio temeljitu studiju kubizma. No, on je još iste te godine želeo postati slikar značajan kao Rembrandt.Vratio se slikanju klasičnih pejzaža i uvideo je kako neki od njih odgovaraju njegovom novom stilu. No, Mondrian je u Parizu proveo samo dve godine odlučivši ga napustiti u leto 1914. te se vratio u rodnu Holandiju.

Umetnost je viša od stvarnosti i nema direktne veze sa njom. Da bi se čovek približio spiritualnom u umetnosti, realnost mu je od male koristi, jer je realnost suprotna od spiritualnog. Nalazimo se u prisustvu apstraktne umetnosti. Umetnost bi trebalo da bude iznad realnosti, jer u suprotnom ne bi imala vrednost za čoveka.

   Za razliku do kubista, Mondrian je još uvek hteo uskladiti svoje slikanje sa svojim duševnim potragama, te je 1913., počeo spajati slikanje sa svojim teozofskim studijama što je označilo konačno odstranjivanje od reprezentativne umetnosti. Zašto se Mondrian baš 1914., i to na vrhuncu političke krize, vratio u Holandiju nije sasvim poznato. Verovatno se vratio kako bi posetio svog bolesnog oca. No, kako je 28. jula započeo Prvi svetski rat, Mondrian je bio prisiljen ostati u Holandiji još pet godina. Tokom tog perioda njegova umetnička proizvodnja znatno je pala. Mondrian se tada prvi put počeo zanimati za društvo, te je prvi put kupio smoking i naslikao se ispred jedne apstraktne slike. Mondrian se tada počeo kretati po visokim krugovima, te je polako pridobivao kritičare, koji ipak nisu toliko pričali o njegovom delu koliko o njegovom životu. Uskoro se preselio u mesto Laren, koje je bilo umetnička kolonija još od devetnaestog veka. U početku je boravio kod svog prijatelja Jacoba van Domselaera, no često bi sam iznajmio atelje. Tokom tog perioda, slao je svoja dela na mnoge izložbe i sve je više privlačio kritičare. Godine 1916. izdao je pamflet Novi pokret u umetnosti s kojim je želeo privući slikare koji su imali sličan cilj kao on. Među poznatijim slikarima bio je Bert van der Leck, koji se u Laren doselio u aprilu 1916. čije su slike bile slične Mondrianovim jer je i on iz svojih slikao izbacivao modeliranje i perspektivu. Leckovo korištenje primarnih boja uveliko je uticalo na Mondriana. U to vreme, Mondrian je upoznao filozofa i sveštenika Schoenmaekersa koji je razvio teozofski pravac znan kao Hristozofija. Ta teorija ujedinjuje mistične i matematičke elemente u jedno, što je Mondrianu bilo od direktne koristi. Mondrianove slike iz 1917. mogu se interpretirati sa teozofske strane, no sam Mondrian je, pod uticajem kubizma, shvatio da slike postoje kao nezavisni objekti. Od tada njegove slike sve više koriste geometriju i povećavaju uticaj individualca u korištenju boje.

   Iako se apstraktnoj umetnosti često pripisuju karakteristike da je ona bez vremenskih i prostornih odrednica, da se radi o čistim slikarskim formama koje ne imitiraju i ne predstavljaju ništa što pripada realnom svetu, nju i te kako određuje kontekst u kome nastaje. Političke okolnosti s početka 20. veka, Prvi svetski rat, ali i intelektualna klima – filozofska strujanja i umetnički časopisi u kojima su stvaraoci objavljivali svoje teorije imali su snažan uticaj na nastanak apstraktne umetnosti. Skoro istovremeno, u različitim delovima Evrope i Rusije apstraktna misao i izraz razvijaju se u delima Vasilija Kandinskog, Kazimira Maljeviča, Tea van Dusburga što će se jasno odraziti i u umetničkom sazrevanju Pita Mondrijana.

   Theo van Doesburg je baš u to vreme organizovao grupu umetnika sa baš tim ciljevima. Mondrian i Doesburg su se upoznali i uskoro postali nerazdvojni. Doesbug je počeo slikati u Mondrianovom stilu, a Mondrian je svraćao kod Doesburga po savete za raspravu o avangardnom slikarstvu koju je pripremao. Tako su Doesburg i Mondrian osnovali grupu koja je znana kao de Stijl (Stil). Ta grupa je od 1917. izdavala i istoimeni časopis u kojem je Mondrian pisao mnoge eseje u kojima je definisao taj slikarski pokret, znan kao neoplasticizam. Među glavnim idejama pokreta bila je ta da se priroda i intelekt, ili ženski i muški princip, negativno i pozitivno, statično i dinamično, vodoravno i uspravno mora dovesti u ravnotežu. Tu ideju je, prema Mondrianovim zamislima, izneo sam Theo van Doesburg. Mondrian 1916. slika samo jednu sliku - Kompoziciju. Sliku je sam zamišljao kao crkveno pročelje, no na na toj apstraktnoj kompoziciji to je nemoguće videti. Godine 1917. nastaju bele slike sa kvadratima u raznim bojama i crnim linijama koje plutaju na toj beloj pozadini (Kompozicija u boji A, Kompozicija br. 3, s obojenim površinama 3). Iste te godine Mondrian odustaje od povezivanja svojih uobičajenih motiva (more, drveća, crkve) sa novom slikarskom formom. Tokom njegovih poslednjih godina u Holandiji, nastaje jedna kompozicija sa jakim bojama (Kompozicija s rešetkom 8: Kompozicija u obliku šahovskog polja u tamnim bojama), te romboidne kompozicije po uzoru na Thea van Doesburga. Mondrian je 1917. i 1918. izdao delo Nova plastika u umetnosti (De Nieuwe Beelding in de Schilderkunst). To je bio njegov prvi ulazak u teoriju umetnosti. No, najbolji opis tog pokreta se nalazi u pismu koje je 1914. napisao H. P. Bremmeru:

Gradim kombinacije linija i boja na ravnoj površini kako bih izrazio opštu lepotu sa najvećom svesti. Priroda (ili, ono što ja vidim) me inspiriše, stavlja me kao i svakog slikara, u emotivno stanje takvo da dobijem nagon da stvaram, ali ja želim da dođem što bliže istini i da apstrahujem sve dok ne dođem do osnove stvari. Verujem da je moguće da horizontalne i vertikalne linije konstruisane sa opreznošću, ali ne kalkulisanjem, vođene intuicijom do harmonije i ritma, ove jednostavne forme lepote, dopunjene drugim pravama ili krivama, mogu postati umetničko delo, snažno kao i istina.

  U leto 1919. Mondrian se vraća u Pariz. Njegov atelje je bio zatvoren tokom njegovog boravka u Holandiji te su njegove slike bile jako dobro očuvane. Prvo se uselio u Rue de Dépert 5, no ubrzo se vratio u broj 26 gde je ostao do 1936.Grupa De Stijl je već bila u poziciji da se promoviše u svetu. Van Doesburg i Mondrian su ju promovisali kroz slikarstvo, a belgijski kipar Georges Vantongerloo je tražio neoplasticističku formulu za kiparstvo. Jedno od Mondrianovih prvih dela iz tzv. druge pariske faze je delo slično drami ili raspravi između tri osobe. Što se tiče njegovih likovnih dela, atmosfera posleratnog Pariza omogućila je umetnicima apsolutnu slobodu, što je samom Mondrianu koristilo kako bi prihvatio apstrakciju do kraja života. Mondrian je tokom 1919. i 1920. počeo slikati rešetkaste slike te je počeo razvijati stil zbog kojeg je poznat u svetu. U ranim delima ovog perioda, linije koje odvajaju pravougaone oblike na slikama su dosta tanke i sive su boje, a ne crne kao u kasnijim delima. Ta linije postaju bleđe što idu prema kraju slike za razliku od linija u kasnijim delima koje su jednostavno prekinute. Pravougaone forme, kojih je puno više i manje su nego u kasnijim delima, su uglavnom u primarnim bojama, crnoj ili sivoj, a vrlo malo njih je bele boje za razliku od kasnijih dela gde postepeno opada broj obojenih površina, a raste broj belih. Mondrian je svojim povratkom u Pariz i prelaskom na neoplasticizam postigao svoj tadašnji cilj: prestigao je Braquea i Picassa i postao najapstraktnijim slikarom tog doba. No, nakon tog uspeha usledio je period depresije. Mondrian je 1920. želeo, po uzoru na van Gogha, napustiti Pariz i otići na jug Francuske. Tada je van Doesburgu rekao da svoju karijeru želi završiti oproštajnom izložbom, a onda otići u vinograde južne Francuske. No, Mondrian je ipak odlučio ostati u Parizu. Njegovi prijatelji su mu osiguravali skromne prihode, a Salomon Slijper je nalazio kupce za njegove slike s cvećem koje je tada uveliko slikao. Pokraj ulaza u svoj atelje stavio je veštački cvet čije je lišće obojio u belo. Kada su ga pitali šta cvet simbolizuje, on je rekao da cvet predstavlja nepostojeću ženu u njegovom životu koji je u potpunosti bio posvećen umetnosti. Godine 1921. bio je na koncertu italijanskog futurističkog kompozitora i slikara Lugija Russola. Za to vreme, Theo van Doesburg je promovisao De Stijl po Nemačkoj gde je upoznao dadaistu Hansa Richtera. Nakon tog susreta pisao je mnoge pamflete sa dadaistima kao što su Hans Arp, Tristan Tzara, Georges Ribbemont-Dessaignes, Kurt Schwitters i Raoul Hausmann.

   Revolucionarna i geometrijska estetika neoplasticizma mogla se vrlo lako shvatiti i kao antiumetnost upravo zbog svog odbijanja bilo kakvih slikarskih i estetskih formi iz prošlosti. Sam Mondrian rado je vizuelno labavio rešetke kako bi stvarao dojam prividne dinamičnosti svojih slika. Njegove slike iz 1921. sadržavale su linije koje nisu sezale do kraja platna nego su se prekidale na određenoj udaljenosti od platna, no što se njegov rad sve više razvijao linije su počele sezati do kraja platna. Takođe je počeo koristiti sve manje i manje boja, preferirajući belu. Njegov rad je 1922. dobio svoj konačni oblik. Mondrianu je tada teozofiju smatrao prilično neadekvatnom. Verovao je da je otkrio osnovni simbol ekvivalentnosti, no nije otkrio pravi doživljaj tog simbola. U svojim delima Mondrian je sve manje spominjao ostale članove De Stijla te se koncentrisao sve više na svoj vlastiti rad. Čak i kada je u Parizu 1923. održana izložba De Stijla, Mondrian je odbio to komentarisati ikako drugačije nego teoretski. De Stijl je u to vreme sarađivao i sa mnogim dadaistima koje je van Doesburg upoznao u Nemačkoj.

   Mondrian je ostao nezavisan u određenoj meri, no mnogi umetnici su i dalje sarađivali s njim i posećivali njegov atelje. Godine 1924. van Doesburg je uveliko pogodio Mondriana tako što je svojim slikama dodao kose linije i uveo elementarizam. Iako je rezultat takvih slika bio poprilična dinamičnost, on je uveliko potresao Mondrianovo uverenje u distinktne kvalitete vodoravnih i uspravnih linija. Mondriana je još više pogodilo kada je van Doesburg na svoje slike dodao smeđu boju i kada je počeo izlevati boju izvan granica rešetke. Težnja za korištenje sve veće količine bele boje, koja je opisana pre, najistaknutija je u Mondrianovim slikama znanim kao lozenge slike. Mondrian je te slike počeo redovno slikati tokom  1920.-ih. Lozenge slike su rađene na platnu u obliku romba. Najistaknutiji primeri lozenge slika su Kompozicija sa crnom i plavom i Kompozicija u crnoj i beloj iz 1926. Prva navedena je jedna od Mondrianovih najminimalističnijih slika. Sastoji se od dve crne linije koje se presecaju i tvore mali trougao crne boje. Druga slika se sastoji od četiri crne linije od kojih se samo dve presecaju i tvore mali beli trougao. Linije na slikama su isprekidane na ivicama platna i tako ostavljaju dojam da su platna delovi većeg umetničkog dela. Nakon već spomenutih nesuglasica, razlaz Thea van Doesburga i Pieta Mondriana bio je neizbežan. Postoje dve verzije o razlogu rastanka. Prva je ta prema kojoj su se dva umetnika razišla zbog dijagonalnih linija koje je van Doesburg počeo koristiti, no za tu teoriju ne postoje nikakvi dokumenti. Druga, verovatnija, govori da su se slikari razišli zbog fundamentalne razlike u njihovoj percepciji prostora i forme.

   Od 1926. pa do 1930. Mondrianove slike još su sadržavale određenu količinu obojenih površina, no od 1930. pa do kraja života sve je manje obojenih površina, a više belih, a što je bio stariji, u njegovom slikarstvu dominirala je linija, dok je forma skoro u potpunosti izbačena. Mondrianu najzanimljiviji deo oko linija bile su dvostruke linije koje su Mondrianovim slikama davale dodatnu dinamičnost koju je vrlo rado istraživao. Njegova poznata slika Kompozicija II iz 1929. godine nosi sve karakteristike apstraktnog stila koji on naziva neoplasticizam. Pit Mondrijan je tvrdio da umetnost nije priroda i da se kao jedina vrednost može smatrati naša zadivljenost lepim. Za njega je lepota sinteza jasnoće, smirenosti i ravnoteže. Na slici Kompozicija II Mondrijan koristi elementarne likovne elemente - prave linije, gde se horizontale i vertikale seku pod pravim uglom čime se izražava apsolutna ravnoteža. Menjajući površine različitim položajem uspravnih linija, stvara se apsolutna kompozicijska harmonija. Površine su ispunjene primarnim bojama: plavom, žutom i crvenom. Boje su čiste i jake, i oivičene mrežom crnih linija ukrštenih pod pravim uglom. Kao priznanje za umetničko postignuće, po novinama su izlazili članci pohvale, a u amsterdamskom Stedelijk Museumu je održana prigodna izložba. Mnogi su smatrali da je dosegao stvaralački vrhunac i već su se navikli na njegove kompozicije, a njegove nove bele slike su odavale utisak da su dosegnule granice slikarstva.

   Godine 1933. Mondrian u svoje slike uvodi dvostruku liniju koju zadržava sve do kraja života. Prema jednoj anegdoti on je susreo slikarku po imenu Marlow Moss te je od nje preuzeo dvostruku liniju. Iako istinitost te anegdote nije potvrđena, u tim dvostrukim linijama ne vidi se umetnikov originalni potpis. Uvođenjem dvostruke linije Mondrian je smanjio broj obojenih polja a uveliko povećao broj belih tako da su dela iz perioda od 1930. pa do 1938. sadržavala maksimalno dve i to male obojene površine. Mondrian oko 1937. u svoje slike, tačnije linije, počinje uvoditi i po jednu obojenu liniju, ali u toj meri da ona ili preseca ili prolazi kroz njegove crne linije. Mondrian tek kasnije uvodi obojene linije i postepeno skroz izbacuje crnu boju iz svojih slika.

 Godine 1938. u Evropi je vladala politička kriza. Kako je Evropa očekivala rat, Mondrian je bio sve nervozniji, no ipak nije želeo napustiti Pariz. Ipak, nakon nagovora prijatelja, Mondrian je 21. septembra 1938. s Winifredom Nicholsonom otišao na voz, pa nakon voza brodom u London. U Londonu ga je dočekao kipar Naum Gabo, a zajedno sa Nicholsonovima, mu je pronašao atelje u Park Hill Roadu 60 u Hampsteadu. Mondrian je u Londonu ostao dve godine i naslikao je mali broj celih slika, a započeo je njih nekoliko koje je završio u New Yorku. Među dovršenim slikama treba izdvojiti Kompoziciju s crvenom (1939.) koja opet verno prikazuje Mondrianov stil dvostrukih linija koji je sličniji drugom pariskom periodu nego njegovom kasnijem periodu. Mondrian je u Londonu i završio neke slike koje je započeo u Parizu (Kompozicija br. 1, sa sivom i crvenom/Kompozicija s crvenom). Među slike koje je započeo u Londonu, a završio u New Yorku treba spomenuti dela Kompozicija, London (1940. - 1942.), Kompozicija u crnoj, beloj i crvenoj (Slika br. 9) (1939. - 1942.) i Trafalgar Square (1939. - 1943.). U ovim slikama Mondrian je, osim crnih, uveo i mali broj kratkih linija u boji (uglavnom plave i crvene), a ujedno je i ponovo povećao broj obojenih površina (iako je bela još uvijek dominirala), ali su one bile puno manje u površini nego one iz njegovog ranijeg perioda. Te linije u bojama, kombinovane s crnim, slikama su davale dodatan dojam svetlucavosti i blistavosti. Drugi svetski rat započeo je 1939. godine, a Mondrian je u Engleskoj boravio sve do bitke za Britaniju 1940. kada se odselio u New York jer je jedna bomba pogodila kuću u kojoj je stanovao. Nakon odluke da napusti Englesku, slikar Harry Holtzman mu je savetovao da ode u New York. Mondrian je u Ameriku krenuo 20. septembra, a stigao je tamo 3. oktobra. Njegova platna su ubrzo stigla. U početku je boravio kod Holtzmana, a onda se uselio u atelje u Istočnoj 89. ulici gdje je nastavio slikati. Menhetn je postao velika i poslednja njegova ljubav. U neboderima koji su se izdizali iznad njujorških avenija video je neoplasticistički efekat. Mondrijan je voleo tempo, odnosno dinamičnost grada: saobraćaj, plesne dvorane, džez orkestre, uzbuđenje koje su donosili pokret i stalna promena. Osetio je potrebu da ove ritmove transformiše u slike, na kojima su nekadašnja crna polja zamenjena  složenim talasima jarkih boja.

Istinski moderan umetnik metropolu vidi kao apstraktni život, podaren formi – ona mu je bliža nego priroda i pre će pokrenuti njegove estetske emocije.

  Mondrian se u New Yorku susreo sa Peggy Guggenheim, a upoznao se i sa Maxom Ernstom, Andreom Bretonom i Marcelom Duchampom. Ubrzo se učlanio i u Američko udruženje apstraktnih umetnika, s kojom ga je upoznao baš Ernst. Mondrianovi pravi zadatak u New Yorku bio je dovršavanje započetih dela. Tim delima dodao je, po uzoru na prošla vremena, nekoliko polja u primarnim bojama. New York je na Mondriana izvršio takav uticaj da su poslednje tri godine njegova života bile najzanimljivije. Mondrian je na svoja dela po prvi put dodao celovite linije u boju. Prvo delo u kojem je to primenio je slika New York/Boogie Woogie (1941. - 1942.) Na sliku je, osim crnih, dodao dve celovite crvene linije i nekoliko manjih i kraćih linija u plavoj i žutoj boji. Značajno za ovu sliku je njezin naslov. Naslov New York je najčešći kod njegovih kasnijih slika, no i naziv Boogie Woogie je takođe korišten. Mondrian je u početku dodavao samo nekoliko obojenih linija, no to je bio samo prvi korak. Već u slikama New York City I (1941. - 1942.) i New York City II (1942.) Mondrian crne linije u potpunosti zamenjuje bojama. Na slikama nema više crnih linija nego linija u primarnim bojama (crvena, žuta i plava) koje slikama daju novu svetlinu i dinamičnost. Kod slika više nema obojenih površina nego se između obojenih linija nalaze bele površine koje se zbog velike količine obojenih površina i njihove jačine vizuelno gube i umanjuju (zavisno o veličine površine). Kod slike New York City II postoji još malo broj crnih linija, no slika je ostala nedovršena zbog Mondrianove smrti. Na toj slici Mondrian također koristi novu tehniku koju je otkrio. Kako bi prikazao svoje linije u boji koristio je samolepljive trake u boji. Trake bi pomicao sve dok ne bi postigao željeni ritam na beloj podlozi. Mondrian je 1942. naslikao delo New York City III (koje je rađeno istom tehnikom samolepljivih traka u boji kao i New York City II) koje se od New York Cityja I i II razlikuje po tome što osim žutih, plavih i crvenih boja ima i 3 crne, 4 bele i jednu sivu liniju, a bela polja na slici su puno veća i manje brojna nego na dvema spomenutim slikama.

   Nakon 1942. Mondrian u svoje slike uvodi novo revolucionarno obeležje. Kako je bio velik obožavatelj plesa i jazza, želeo je preko svojih slika prikazati ujedinjenje muzičkog ritma džeza i slikarstva. Želeo je oplemeniti slikarstvo ritmom pulsirajućih obojenih svetala. Prva slika iz tog perioda je Broadway Boogie Woogie (1942. - 1943.) čiji je naslov oznaka za konceptualnu neposrednost Mondrianovog novog stila slikanja i ritma boogie-woogieja. Ova slika je ujedno i poslednja Mondrianova slika koja je dovršena. Ova slika je izrazito kompleksna, no ne gubi jasnoću. Slika se sastoji od niza žutih linija koje su stalno isprekidane crvenim, plavim i sivim kvadratićima i pravougaonicima. Među linijama nalaze se bele površine i pravougaoni oblici koji sadrže više boja (siva u crvenoj, žuta u crvenoj u plavom pravougaoniku). Još jedna važna odlika ove slike su jake boje koje su korištene, a odaju utisak da gledate neonski natpis. Ova slika i sam ovaj stil predstavlja Mondrianove najdinamičnije slike. Količina i raspored boja na slikama daju utisak stalnog pokreta oblika na slikama i time samo poboljšavaju utisak slike.

   Mondrian je bio najveći stručnjak za američku apstraktnu umetnost od svih evropskih slikara koji su u to vreme živeli u SAD-u. Baš on se smatra odgovoran za otkriće Jacksona Pollocka, pionira apstraktnog ekspresionizma. Prema jednoj priči, Peggy Guggenheim, Mondrianova trgovkinja umetninama, bila je zbunjena Pollockovim načinom slikanja. No Mondrian joj je rekao kako je to jedna od najuzbudljivijih slika koje je vidio u životu. Taj način slikanja, poznat kao apstraktni ekspresionizam, lišavanje forme smatra idealom.

   Poslednja Mondrianova slika je Victory Boogie Woogie (1942. - 1944.). Ta slika je nedovršena zbog slikareve smrti i napravljena je na romboidnom platnu. Slika se drži Mondrianovog stila prikazivanja muzike na platnu te je tako rađena u istom stilu kao i Broadway Boogie Woogie. No ova slika, iako rađena istim stilom, puno je komplikovanija i kompleksnija nego njezina prethodnica. Oblici su puno nepravilniji, a slika sadrži puno više kvadratića i pravougaonika koji prekidaju osnovne linije slike. Neke linije na slici čak su i napravljene nizanjem kvadratića raznih boja. Oblici koju popunjavaju praznine između linija još su brojniji, komplikovaniji i gušće raspoređeni. Ova slika je zasigurno Mondrianova najdinamičnija slika upravo zbog navedenog korištenja boja u malim razmacima i u većim količinama. Svi ti oblici na slici su rastavljeni do tačke gde se linije i površine jedva razlikuju jedna od druge što ostavlja dojam treperavih efekata. Naslov dela verovatno je odabran u iščekivanju kraja Drugog svetskog rata. Delo je osmišljeno kao spoj velikog istorijsko-političkog trenutka i Mondrianove vlastite pobede nad tradicionalnim evropskim slikarstvom. No, ovo delo je ostalo nedovršeno zbog Mondrianove smrti 1944..

   Kada je četrdesetsedmogodišnji Mondrian napustio umetnički konzervativnu Holandiju i otišao u Pariz po drugi i poslednji put 1919., odlučio je svoj atelje pretvoriti u mesto za slike koje će predstavljati neoplasticizam, pokret o kojem je pisao već dve godine. Kako bi sakrio strukturalne greške svog ateljea Mondrian je po ateljeu izlepio velike plakate, koji su bili ili u jednoj boji ili u neutralnoj boji. Zid su naglašavali i mali papiri u boji spojeni u jedinstvenu kompoziciju. Tada je započeo intenzivni period slikanja. Onda je ponovo uređivao atelje, razmeštajući izreske, povećavajući im broj, menjajući dinamičnost boja i prostor, stvarajući nove tenzije i ravnotežu. On je već odavno napravio raspored prema kojem je jedan period uređivao i radio prostor za nove slike, a u drugom slikao. Ti periodi su se prema tom rasporedu periodički izmenjivali. Tog rasporeda držao se do kraja života, čak i tokom rata kada se selio iz Pariza u London i iz Londona u SAD. Mondrian se 1943., kada je imao 71 godinu, preselio u svoj poslednji atelje, u New Yorku. Po dolasku odmah je započeo sa provođenjem rasporeda i organizovanjem okoline koja je bila najpogodnija za njegov skroman život i najstimulativnija za njegovo umetničko stvaranje. Visoke zidove obojio je istom belom bojom kojom je obojio stolice i stolove, te kutije koje je izradio i dizajnirao od odbačenih kutija gde su se držale narandže i jabuke. Vrh stolice obojio je sa istom crvenom bojom kojom je obojio kartonske korice radiofonografa na kojem je puštao svoje omiljene jazz numere. Posetioci njegovog poslednjeg atelja retko su videli više od jednog ili dva platna, no na njihovo divljenje, u ateljeu je bilo osam velikih kompozicija sastavljenih od papirića koje su njegovom ateljeu, paradoksalno i istovremeno, davali dojam statičnosti i dinamičnosti. To je, kako sam Mondrian kaže, bilo najbolje mesto u kojem je stanovao. No, tragična stvar je u tome da je on tu boravio samo nekoliko meseci zbog njegove smrti u februaru 1944..

   Nakon njegove smrti, Harry Holtzman i Fritz Glarner su otvorili Mondrianov atelje na 6 nedelja i sve pažljivo dokumentovali, a nakon zatvaranja, Holtzman je sve kompozicije sa zidova počeo izlagati kao umetnička dela koja su od tada poznata kao Zidna dela. Od tada ta su dela bila na izložbama u mnogim gradovima i muzejima diljem sveta. Pri početku 1944. Mondrian je dobio prehladu koja se razvila u pneumoniju. Kada ga je fotograf Fritz Glarner jednom prilikom posetio u njegovom ateljeu, našao je Mondriana slabog i bolesnog. Ubrzo je prebačen u bolnicu Murray Hill, no Piet Mondrian je preminuo 1. februara 1944. u New Yorku od posledica pneumonije u 72. godini života. Pokopan je na groblju Cypress Hills u Brooklynu, New York. Njegov zahtev za dobijanje američkog državljanstva bio je još uvek na čekanju.

   Shvativši važnost Mondrianovog dela, Harry Holtzman je otvorio Mondrianov njujorški atelje za javnost. Tokom tih 6 nedelja dok je bio otvoren, Fritz Glarner je njegovo delo zabeležio fotografijama i filmom. Ovaj jednostavan čin bio je znak poštovanja prema Mondrianu i njegovom uticaju na američku umetnost. Godine 1945. je usledila retrospektivna izložba u Muzeju moderne umetnosti u čast Mondrianu. Prva likovna monografija nastala je 9 godina posle, a napisao ju je Mondrianov prijatelj Michel Seuphor.

By Dragan Uzelac