RENE MAGRITTE

 

RENE MAGRITTE

      Rene Francois Ghislain Magritte (Lessines, 21. novembra 1898. – Bruxelles, 15. avgusta 1967.) je bio belgijski slikar nadrealizma. Nadrealizam, kao avangardni pokret i umetnički pravac  je rođen iz neizmernog očajanja pred čovekovim položajem na zemlji i iz beskrajne nade u ljudski preobražaj. On je pokušavao da razreši suprotnosti koje obično sputavaju duh, suprotnosti sna i jave, stvarnosti i snevanja, razuma i ludila, objektivnog i subjektivnog, opažanja i iskazivanja, prošlosti i budućnosti, kolektivne svesti i ljubavi, života i smrti. Nadrealistički pokret su predvodili umetnici i pesnici Breton, Elijar, Aragon. dajući poeziji moć da se svet vidi drugim očima i da se promeni. Bili su pod velikim uticajem Prvog svetskog rata iz kojeg su izašli zgađeni. Njihov rad je uticao na slikare - Salvadora Dalija, Rene Magrita, Maksa Ernsta i Viktora Braunera, kao i na slavnog španskog filmskog reditelja Luisa Bunjuela. Nadrealizam nije bio zamišljen kao nova umetnička škola, nego kao sredstvo za upoznavanje potsvesti, čudesnog, ludila, buntovnih stanja, svega što je predstavljalo naličje logičnog dekora sveta. Akcenat je, nasuprot rušilačkom anarhizmu dadaista, stavljen na sistematični, naučni, eksperimentalni, karakter novog ponašanja. Nadovezujući se na neoplasticističko apstraktno ludilo Pita Mondrijana (1872.- 1944.) ili metafizičku onostranost Đorđa de Kirika( 1888.- 1978.), nadrealisti su do krajnjih granica doveli vizuelnu imaginaciju i irealan smisao slika. Tražeći inspiraciju u vlastitoj podsvesti, oni su kombinovali nuspojave figure kao nekad dadaisti i metafizičari. Bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće karakterisalo je njihove radove. U slikarstvu su nadrealisti koristili veoma preciznu tehniku kako bi učinili gotovo opipljivim vizije proizašle iz njihove svesti, a ne one proizašle iz realnosti. Na njihovim platnima predmeti su izmenjeni, ili smešteni u potpuno drugačiji kontekst od uobičajenog.

 

  Rene Magrit, čudesni maestro kista koji je plenio nadahnutošću i zagonetnošću vizija i ideja ostaće poznat po domišljatim slikama, u kojima je stvarne objekte prikazivao u inače nemogućim odnosima. Nakon pohađanja umetničke škole u Bruxellesu, radio je u komercijalnom oglašavanju kako bi se izdržavao dok je eksperimentisao sa svojim avangardnim slikarstvom. U 1920-ima počeo je slikati u nadrealističnom stilu i postao poznat po duhovitim slikama i upotrebi jednostavne grafike i svakodnevnih predmeta, dajući novo značenje poznatim stvarima. S popularnošću koja se vremenom povećavala, Magritte je uspeo nastaviti stalno bavljenje umetnošću i bio je proslavljen na nekoliko međunarodnih izložbi. Tokom života eksperimentisao je s brojnim stilovima i oblicima i ostvario je primarni uticaj na pokret pop-art umetnosti.

Neposredna stvarnost nadrealističkog pokreta nije toliko u nekakvoj promeni fizičkog i prividnog poretka među stvarima, koliko u stvaranju određenog kretanja u duhovima. Ideja o bilo kakvoj nadrealističkoj revoluciji usmerena je na najdublju bit i na poredak u mislima... Ona je pre svega usmerena na stvaranje jedne nove vrste misticizma.

    Rene Magritte se rodio u gradu Lessines u Belgiji 1898. Imao je dva mlađa brata, Raymonda i Paula. Njegova porodica se preselila u Chatelet gde je sa 12 godina počeo slikati. Kada je imao 14 godina, njegova majka je počinila samoubistvo utopivši se u reci Sambre. Magritte je bio prisutan kada je njen leš izvučen iz vode, a prizor njegove majke koja pluta i čija haljina prikriva njeno lice postao je slavan u njegovoj amant seriji. Magritte je utehu od tragedije našao u filmovima i romanima, a posebno u slikarstvu. Njegovi najraniji preživeli radovi iz ovog doba izvedeni su u impresionističkom stilu. Međutim, 1916. godine otišao je od kuće u Bruxelles, gde je sledeće dve godine studirao na Académie Royale des Beaux-Arts. Iako nije bio impresioniran institucijom, ipak je bio izložen rastućim stilovima poput kubizma i futurizma, koji su značajno izmenili smer njegovog rada. Doista, mnoge Magritteove slike s početka 1920-ih duguju mnogo Pablu Picassu. Studirao je na akademiji Royale des Beaux-Arts u Bruxellesu dve godine sve do 1918.. Magritte je 1921. godine započeo godinu dana služenja vojnog roka pre nego što se vratio kući i oženio Georgette Berger, koju je poznavao još od dečačkih dana i s kojom će ostati do kraja života.

   Nakon kratkog boravka u fabrici tapeta, pronašao je posao kao slobodni dizajner plakata i reklama dok je i dalje slikao. Otprilike u to vreme Magritte je video sliku Pesma ljubavi italijanskog nadrealiste Giorgija de Chirica i bio je toliko zadivljen  da je usmerio svoje delo u novom smeru po kojem će postati poznat. Postavljajući poznate, svetovne predmete kao što su kutije, cevi i stene u neobičnim kontekstima i suprotstavljenjima, Magritte je evocirao teme misterije i ludila kako bi osporio pretpostavke ljudske percepcije. Giorgio de Chirico je svojim metafizičkim slikama uticao na Magrittea. Odlučio je slikati samo objekte sa naočitim detaljima te se okrenuo nadrealnom stilu. Njegova dela izlažu obične objekte u neobičnim okolnostima ili u čudnom kontekstu, dajuči im nova značenja. Primera radi, u La trahison des images (Varka slike) naslikana je lula koja izgleda kao model za neku reklamu duvana. Ispod lule je napisao: Ovo nije lula, što isprva zvuči kao kontradikcija, ali je zapravo istinito; to nije prava lula, nego samo njena slika. U tome se ogleda njegova filozofija da bez obzira na to koliko neki objekat bio realistično nacrtan, ljudi ga nikada ne mogu percipirati kao stvaran nego samo kao njegovu sliku. Po nekima se njegova snovita, apstraktna i simbolična dela mogu interpretirati kao komentar na psihoanalizu i Sigmunda Freuda. Sam Magritte je opisao svoje slike izjavivši: Moje slike su vidljivi prizori koji ništa ne skrivaju; one izazivaju misteriju i, doista, kada neko gleda moje slike, postavi sebi jednostavno pitanje; Šta to znači? Ne znači ništa, jer ni misterija ne znači ništa, ona je nespoznatljiva.

    Vec 1924. godine susreo se i sa dadaizmom, potom sa metafizickim slikarstvom koji vrši presudan uticaj na njega. Formirao se u slikara nadrealističkog usmerenja sa značajnom originalnošću i doslednošću, jer on je podjednako mislilac - filozof i slikar ili slikar koji svojim platnima filozofira. Upućen je i zainteresovan za razvoj filozofske misli od Platona pa sve do filozofa svog doba. U neprekidnim je raspravama, razmeni mišljenja sa filozofima, u njima traži podršku za svoj stav po kome filozofija ne može da podređuje slikarstvo (tako su mislili mnogi filozofi). Dirnuo ga je spis Merlo-Pontija Oko i duh koji čita po preporuci filozofa Alphonse De Vaelhensa uz objašnjenje da Ponti piše o slikarstvu kao o filozofskom delu. Njegov istomišljenik, francuski filozof Mišel Fuko, biće u kontaktu sa Magritom koga su oduševile stranice Fukoove knjige Reči i slike(1966). I Fuko govori o spornom odnosu jezika i objekta. Fuko će docnije objaviti delo inspirisano Magritovom slikom Varka slike pod nazivom Ovo nije lula(1973). S ranim delima kao što su Izgubljeni džokej i Ugroženi ubica , Magritte je brzo postao jedan od najznačajnijih umetnika u Belgiji i našao se u središtu njezinog narastajućeg nadrealističkog pokreta. Ali kad je njegov prvi samostalni nastup - 1927. godine u Galerie le Centaure - bio loše primljen, zbunjeni Magritte napustio je svoju domovinu i razočaran otišao u Francusku.

  U Parizu se sprijateljio sa Andréom Bretonom i uključio u nadrealnu grupu. Nalazeći se u predgrađu Perreux-sur-Marnea u Parizu, Magritte se brzo upoznao s nekim od najsjajnijim likova nadrealizma i očevima utemeljiteljima, uključujući pisca Andréa Bretona, pesnika Paula Éluarda i umetnike Salvadora Dalíja , Maxa Ernsta i Joan Miró. 1934. njegova slika Le viol (Silovanje) će se naći na naslovnoj strani Bretonove knjige Šta je nadrealizam. 1936. ima izložbu u Njujorku u galeriji Julien Levy, a 1938. izlaže u Londonu u Galery de Mesens. Od tada počinje njegova svetska slava kao vrsnog i originalnog slikara nadrealiste koju usporava Drugi svetski rat. Tek početkom 50-ih XX veka dobija puno priznanje za svoj umetnički rad. Živeo je miran porodičan zivot, u javnosti se ponašao kao čovek od mere, bez za slikare uobičajeno ekscesnog karaktera, imao je smisla za humor, oblačio se u jednostavna odela. Slikao je u svom salonu a potom brižljivo slagao platna, boje. Rekao je da mrzi strpljenje ali se ponašao kao čovek koji ga poseduje. U neprilikama je radio i kopije slika da bi zaradio za život. Kako bi postigao svoje željene slikarske zahteve morao je i mnogo da čita, ali se može lako predpostaviti da ga je obrazovanost i uvela u njemu svojstven nadrealisticki slikarski izraz. Tokom sledećih nekoliko godina stvorio je važna dela poput Ljubavnici i Lažno ogledalo, a takođe je počeo eksperimentisati s upotrebom teksta, što je vidljivo i u njegovoj slici iz 1929. Izdajstvo slika.

Magrit je bio slikar ideja, vidljivih misli radije nego opipljivih predmeta. Iako je posedovao tehničke veštine slikanja, u svojoj izolovanosti vršio je eksperimente koji su bili svesno drugačiji od svega što je znao o slikarstvu. Na ovaj način mogao je osetiti zadovoljstvo slobode u slikanju vrlo nekonvencionalnih slika koje neretko srećemo u nadrealističkom slikarstvu. Nadrealisti su problematizovali pojam vida, tačnije spoljašnjeg vida. Smatrali su da je optički vid ograničen: činjenica da nešto možemo videti ne čini ga stvarnim. S druge strane, unutrašnji vid, halucinacije, snovi u nadrealističkom svetu jednako su stvarni koliko i spoljašnje, vidljive pojave. Magritova slika Lažno ogledalo preispituje upravo pojam vida. Ono, na neki način, predstavlja svevideće oko, dok istovremeno velika crna tačka u središtu kao da predstavlja kraj vidika. Sam naziv Magritovog dela Lažno ogledalo ukazuje na preispitivanje optičkog vida i navodi nas na razmišljanje o razlikama između oka i ogledala: da li je oko zaista ogledalo duše kao što kaže poslovica? Da li oko reflektuje nebo poput ogledala? Da li oko možemo uopšte posmatrati kao ogledalo? Razmišljajući o mnogobrojnim pitanjima koja naviru iz Lažnog ogledala uočavamo razlike između oka i ogledala, uviđajući da ogledalo pruža mehanički odraz, dok je oko uvek selektivno, uvek subjektivno po pitanju onoga što vidi.

    No uprkos napretku koji je Magritte postigao u svojoj umetnosti, tek je trebao postići značajan finansijski uspeh.  1930. on i Georgette vratili su se u Bruxelles, gde je s mlađim bratom Paulom osnovao oglasnu agenciju. Iako su zahtevi njihovog ateljea ostavili Magritteu malo vremena za vlastiti rad tokom sledećih nekoliko godina, zanimanje za njegove slike počelo je rasti i ubrzo je prodao dovoljno da bi ostavio svoj komercijalni posao u agenciji iza sebe, posvetivši se u potpunosti umetnosti. Kada se galerija zatvorila njegov ugovor je završen te se vratio u Bruxelles gde je radio u reklamiranju. 1928. mu je umro otac. 1936. godine Magrit je istakao da je njegova slika iz 1932. godine Les affinités électives označila prekretnicu u dotadašnjem stvaralaštvu, napustivši slučajnost i automatizam ranog nadrealizma u korist logičke metodologije zasnovane na razumu i rešavanju problema - onoga što je on video kao problem stolica, žena, cipela, kiše i sl. Između reči i objekata može se stvoriti novi odnos koji će istaći specifične karakteristike jezika i stvari koje se najčešće ignorišu u svakodnevnom životu, tumačio je Magrit. Ponekad naziv objekta preuzima mesto slike. Reč može da zauzme mesto jednog objekta u stvarnosti. I slika može da zauzme mesto reči u tvrdnji. Slika Les affinités électives (Elective Affinities), čiji je naziv uzet iz jedne Geteove knjige, prikazuje jaje u kavezu. Smatra se da je to prva Magritova slika koja je pokušala da reši ono što je on nazivao problem. Inspiraciju za nadrealni trenutak otkrovenja dobio je odmah nakon što se probudio jednog jutra.

   Krajem tridesetih godina prošlog veka nova popularnost Magrittea rezultirala je izložbama njegovog rada u New Yorku i Londonu, ali potonja patnja i nasilje uzrokovano svetskim ratom udaljili su ga od često mračnog i haotičnog raspoloženja nadrealizma. Tokom nemačke okupacije Belgije za vreme Drugog svetskog rata ostao je u Bruxellesu, što je dovelo do raskola sa Bretonom. Protiv rasprostranjenog pesimizma, rekao je, sada predlažem potragu za radošću i zadovoljstvom. Radovi iz tog razdoblja, poput Povratak plamena i Rascep , pokazuju ovaj pomak svetlijim paletama i više impresionističke tehnike. Zaustavljeno vreme je jedna od najpoznatijih slika Renea Magrita. Ova slika iz 1938. godine je bila jedna od mnogih koje je naslikao za Edvarda Džejmsa, britanskog pesnika i pokrovitelja nadrealista i druga slika koju je dostavio za njegovu salu u Londonu. Na slici Zaustavljeno vreme je prikazana lokomotiva koja izlazi iz kamina, u punoj pari u praznoj sobi. Iznad kamina je visoko ogledalo u kome se ogleda sat i jedan svećnjak koji stoji na kaminu. Rene Magrit je opisao svoju motivaciju za sliku Zaustavljeno vreme: Odlučio sam da slikam sliku lokomotive. Da bi se njena misterija mogla iskazati, pridružila se još jedna odmah prepoznatljiva slika bez misterije - slika trpezarije sa kaminom. Veličina nepovezanih elemenata na slici Zaustavljeno vreme povećana je preciznom realizacijom Renea Magrita i daje slici komplikovanost i privlačnost. Magrit je pretvorio peć za ugalj u parnu lokomotivu postavljajući je na ognjište kamina, tako da izgleda kao da izlazi iz železničkog tunela. Prazna siva soba koja se ogleda u ogledalu iznad kamina obavija scenu mračnim kvalitetom. Nakon rata, Magritte je završio raskid s Bretonovom granom nadrealizma, kada je zajedno s još nekoliko umetnika potpisao manifest pod nazivom nadrealizam na punom sunčevom svetlu. Usledilo je razdoblje eksperimentisanja tokom kojeg je Magritte stvarao šarolike i provokativne slike pre nego što se vratio poznatom stilu i temama, uključujući preispitivanje svog Izgubljenog džokeja iz 1948.. U 1943-44. godini na njegovim delima bilo je prisutno mnogo boja. Ovaj njegov period se naziva period Renoir, stvoren kao reakcija na slikareva osećanja otuđenja i napuštenosti koja su nastala tokom okupacije. Tokom 1946. i 1947. godine Magritove slike imaju provokativne i elemente fovističkog stila u slikarstvu. Ovaj period naziva se Vanche period – krvav period. Tada je Rene slikao kopije dela Pikasa, Van Goga, Manea i Pola Sezana i prodavao ih zajedno sa svojim bratom. Krajem 1948. vratio se svom načinu slikarstva i ponovo počeo da slika u nadrealističnom stilu.Usledila je  njegova prva samostalna izložba u Parizu. Njegova dela su prikazana potom i u SAD-u, u New Yorku 1936. I Salvador Dali je bio jedan od njegovih poznanika.

   Dolaskom 1950-ih Magritte je uživao kontinuirani međunarodni interes za svoj rad i nastavio svoj plodan rad. 1951. godine započet je slikati ciklus freski za kockarnicu u Knocke-le-Zoute, gradu na belgijskoj obali. Dovršene 1953. godine i pod naslovom Očarana domena, bile su proslava nekih od njegovih najpoznatijih slika. Usledilo su  velike izložbe njegovog rada u Bruxellesu i galerije Sidney Janis u New Yorku. Neka od njegovih najvažnijih dela iz tog razdoblja uključuju slike Golconda i Stakleni ključ. U svoje je delo uveo ikoničnu jabuku, najprepoznatljiviju u filmu Sin čovečji iz 1964.

   Uprkos tome što mu je dijagnostikovan rak gušterače 1963. godine, Magritte je uspeo otputovati u New York City na retrospektivu svog rada u Muzeju moderne umetnosti 1965. godine. Magritte je za to vreme istraživao i druge medije, snimajući niz kratkih filmova u kojima je prikazao njegovu ženu Georgette, kao i eksperimentišući sa skulpturom.

   Nakon razdoblja duže bolesti, 15. avgusta 1967. Magritte je umro u dobi od 68 godina. Njegov se rad pokazao primarnim uticajem na pop umetnike poput Andyja Warhola i od tada se slavi na bezbrojnim izložbama širom sveta. Interesovanje za njegova dela je značajno poraslo šezdesetih godina dvadesetog veka. Njegove slike uticale su na pop, minimalističku i konceptualnu umetnost. Muzej Magritte otvoren je u Bruxellesu 2009. Godine.

   Slikarstvo Rene Magrita otkriva nam svu misterioznost realnosti. Podstiče nas da ne zaboravimo da smo pre svega misleća bića i da shodno tome treba da se ponašamo. Dobro uhodano razmišljanje jeste bogatstvo i lepota življenja. Nje­go­vo sli­kar­stvo se nije te­me­ljilo na slu­čaj­nim te­ma­ma. Ono je vremenom, kroz eksperimentalni rad i umetničku kontemplaciju kon­stru­i­sa­no kao ma­te­ma­tič­ka for­mu­la. To je me­to­dič­ki rad ko­jim se ovaj bel­gij­ski sli­kar, po­znat ina­če po to­me što je ži­veo mir­nim po­ro­dič­nim životom, bo­rio da us­po­sta­vi in­te­lek­tu­al­no do­sto­jan­stvo svo­je umet­no­sti, a pro­tiv pretposta­vlje­ne glu­po­sti sli­ka­ra pro­tiv ko­je se bo­rio i Mar­sel Di­šan, legendarni dadaistički umetnik. Is­tra­žu­ju­ći ve­zu iz­me­đu re­či, sli­ke i pred­me­ta, že­leo je da nam ukaže da ima ve­o­ma ma­lo ili ni­ma­lo ve­ze iz­me­đu sa­mog pred­me­ta i sli­ke ko­ja ga predstavlja (naj­po­zna­ti­ja u ovom smi­slu je nje­go­va sli­ka lu­le). Pre­kla­pa­nje obje­ka­ta i pre­kla­pa­nje pri­zo­ra, od­ra­zi u ogle­da­lu, po­na­vlja­nje, sen­ke, obri­si – sve su to karakteristike stva­ra­la­štva umet­ni­ka ko­ji je 1966. go­di­ne ot­krio de­lo Mi­še­la Fu­koa Re­či i stva­ri i istog tre­na us­po­sta­vio ko­mu­ni­ka­ci­ju s njim, a ta raz­me­na je do­ve­la do Fu­ko­o­ve pu­bli­ka­ci­je To ni­je lu­la (1973), in­spi­ri­sa­ne Ma­gri­to­vom sli­kom.

By Dragan Uzelac