SALVADOR DALI - Nadrealno sanjarenje

 

SALVADOR DALI - Nadrealno sanjarenje

Jedina razlika između mene i ludaka je što ja nisam lud.

Gledajte! Rodio se Salvador Dali. Vetar više ne duva i nebo je čisto. Sredozemno more je mirno i na njegovim glatkim ribljim leđima blistaju kao krljušti sedam sunčevih odblesaka.

Sa šest godina želeo sam da budem kuvar. Sa sedam, Napoleon. Od tada, moja ambicija je stalno rasla, kao i moje ludilo veličine. Sve mi je bilo dozvoljeno. Mokrio sam u krevet do svoje osme godine, iz čistog zadovoljstva. Bio sam gospodar u kući. Za mene ništa nije bilo dovoljno dobro. Otac i majka su me obožavali. Moj brat je umro u sedmoj godini od zapaljenja mozga, tri godine pre moga rođenja. Očajni, moj otac i majka našli su utehu tek kada sam se ja rodio. Od 1929. godine postalo mi je sasvim jasno da sam genijalan. Roditelji su me krstili Salvador (Spasitelj), kao što se zvao i moj brat. Kako samo ime kaže, bilo mi je dodeljeno, ništa manje, da spasem Slikarstvo ništavila moderne umetnosti, i to u jednoj katastrofalnoj eposi, u ovom mehaničkom i osrednjem svetu u kome imamo čast i nesreću da živimo.

Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreću da izaberem.

Moja ličnost, koja se sve snažnije potvrđivala, više se nije zadovoljavala primitivnim narcisoizmom, već se ubrzo pročistila antisocijalnim i anarhističkim tendencijama. Iz principa sam bio protiv svega. Još iz detinjstva činio sam sve drugačije od ostalih, ali skoro i neprimećujući to. Kasnije, kao mladić, činio sam to namerno. Bilo je dovoljno da neko kaže crno pa da odgovorim belo.

Vremenom, postao sam predmet rasprava. Da li je lud, ili nije? Možda je samo upola lud? Možda je izuzetan, ali i nenormalan? Ovo mišljenje delili su moj profesor crtanja, lepog pisanja i psihologije.

Pustio sam da mi poraste kosa kao u devojke, i gledajući se u ogledalu voleo sam da zauzmem Rafaelov stav i da pogledam melanholično kao i on na svom autoportretu. Čekao sam sa nestrpljenjem pojavu prvih dlaka koje bih mogao da brijem. Pustio sam da mi porastu zalisci. Želeo sam da od svoje glave napravim remek-delo. Da sam sebi komponujem lik. Često sam, izlažući se opasnosti da budem iznenađen, ulazio u sobu svoje majke i krao malo pudera i olovku kojom sam crnio trepavice. Na ulici sam grizao usne da bi bile što crvenije i voleo sam da me ostali ljubopitljivo posmatraju. 

 

    Ekscentrični umetnički genije nezasite radoznalosti i mašte, slikar, Salvador Dali, rođen je 11. maja 1904. godine u Figerasu, gradiću katalonske provincije Gerona, Španija.

-         Autoportret(Gospodin Patiljas) naslikan oko 1921.

-         Autoportret sa Rafaelovim vratom(1920.-’21.)

-         Portret moga oca(1920.-’21.)

-         Akt u pejzažu(1922.-’23.)

-          Portret Luisa Bunjuela(1924.)

-         Trostruki portret Garsije Lorke(1924.)

                                                         

    Glavne Dalijeve opsesije potiču iz njegovih katalonskih korena. Njegove najpoznatije slike preuzimaju prizore duž katalonske obale, od rta Kre do Estartita sa Kadakesom na sredini, okupane mediteranskim svetlom.

-         Devojka kraj prozora(1925.)

-         Venera i kupidoni(1925.)

-         Devojka iz Ampurdana(1926.)

 

    Dvadesetih godina prošlog veka, kao student, priključuje se madridskoj avangardi i ubrzo postaje lider grupe koju su činili Beljo, Lorka, Bunjuel, Montez. Impresivan, čudan, svojeglav, intuitivan, darovit i pronicljiv, Dali se već u početku poigrava sa pomodnim trendovima. Zanat je učio izučavajući impresionizam, poentilizam, futurizam, kubizam, neokubizam i fovizam, upijajući uticaje i stvarajući vlastiti izraz i stil, dajući omaž veličinama poput Matisa i Pikasa.

   Nakon što je kao neprilagođen izbačen sa madridske akademije, odlazi u Pariz, kulturni centar Evrope, grad umetnosti, svetlosti i romantičnih ljubavi. U to vreme upoznaje budućeg slavnog španskog filmskog reditelja Luisa Bunjuela. Rađa se ideja da zajedno snime film Andaluzijski pas, nadrealnu kombinaciju njihovih snova. Suprotstavljajući prizore iz sopstvenih fantazija, u maniru sličnom tehnici nadrealističkog automatskog pisanja, Bunjuel i Dali uradili su svoje nadrealno eksperimentalno filmsko remek-delo. Složili su se oko jednostavnog pravila, kojem će Dali ostati i kasnije veran, da ne prihvate ni jednu ideju koja podleže racionalnom, psihološkom ili kulturološkom objašnjenju. Luis Bunjuel priseća se tih dana: Salvador Dali, sin beležnika iz Figerasa u Kataloniji stigao je u Dom tri godine posle mene. Opredelio se za likovnu akademiju. Mi smo ga, ne znam zbog čega, prozvali čehoslovački slikar. Postao mi je najbolji prijatelj pored Lorke. Dali je ubrzo primljen u našu grupu. Bio je stidljiv mladić. Imao je grub, dubok glas i dugu kosu. Nije se snalazio u svakodnevnom životu. Neobično se oblačio - veliki šešir, široka leptir-mašna, kaput do kolena. Privlačio je pažnju na ulici, ljudi su mu se podsmevali. Kada je trebalo da polaže usmeni ispit na likovnoj akademiji i kada su ga posadili da sedne ispred ispitne komisije, odjednom se razderao: Niko od vas nema pravo da mene ocenjuje. Ja odoh. I otišao je.

 

   Sanjarenje je jedna od mojih dubokih potreba koja me je približila nadrealizmu. Andaluzijski pas nastao je iz spoja jednog mog i jednog Dalijevog sna. Dali me je pozvao u Figeras da provedem kod njega nekoliko dana. Čim sam stigao, ispričao sam mu kako sam nedavno sanjao oštar oblak koji seče mesec i britvu koja seče ljudsko oko. Dali je meni ispričao kako je on prethodne noći sanjao ljudsku ruku punu mrava. Pitao me je: Šta misliš da od ova dva sna napravimo film?. Scenario smo napisali za nedelju dana. Držali smo se jednostavnog pravila koje smo zajedno smislili: nećemo prihvatiti nijednu ideju ili sliku koja bi dala povoda za bilo kakvo racionalno, psihološko ili kulturološko tumačenje. Širom ćemo otvoriti vrata iracionalnom. Kada je scenario završen, shvatio sam da je reč o neobičnom i provokativnom filmu.

 

Ja nisam klovn! Ali u svojoj naivnosti, ovo monstruozno cinično društvo, nije u stanju da prepozna ko ozbiljnošću skriva svoje ludilo. Ponavljam po ko zna koji put: ja nisam lud. Moj bistri pogled je dostigao takvu oštrinu i usredsređenost, da, u čitavom veku nema toliko herojske i toliko neobične ličnosti kao što je moja, i izuzev Ničea, u vekovima mi nema ravnog. Moja dela su dokaz.

    Mladi Katalonac privukao je nadrealiste i svojom ekstravagantnom ličnošću i svojim žestokim slikama punim senzualnih i skatoloških aluzija. U tom periodu (krajem dvadesetih) upoznaje i preotima srce žene nadrealiste Pola Elijara – srce zanosne Gale.

-         Uređaj i ruka(1927.)

-         Smrdljivi magarac(1928.)

-         Žalosna igra(1929.)

 

   Slika Žalosna igra smatra se jednim od prvih Dalijevih nadrealističnih ostvarenja, donoseći njegove prepoznatljive motive i vizuelni stil. Imenovao je  već pomenuti francuski pesnik, nadrealista - Pol Elijar. Bila je to jedna od onih čudesnih Dalijevih vizija, kontroverznih ostvarenja  koja će užasnuti tadašnju umetničku publiku i doneti Daliju epitete poput  degenerik i odvratno ljudsko biće. Nastala pod snažnim uticajem Frojdove psihoanalitičke teorije, ova čudesna slika prikazala je na platnu Dalijeve najdublje misli, asocijacije, porive, fantazije i strahove.

   Opšte je prihvaćeno mišljenje da je glavni motiv ove slike masturbacija. Za Dalija se tokom njegovog života pričalo svašta – od toga da je impotentan, homoseksualac, čovek opsednut hermafroditima, seksualno fiksiran na ljudske fekalije, i slično. Pričalo se i da je imao incestuoznih sklonosti, kao i da je bio silovan kao dečak. Ova slika jedna je od prvih koja mu je stvorila takav ugled u javnosti. Na ovoj slici moguće je uočiti neke prevladavajuće motive. Kao prvo, u gornjem levom uglu nalazi se ljudska statua s groteskno preuveličanom desnom šakom. Statua drugom rukom pokriva lice u gesti srama. Ovaj se element slike tumači kao vrlo providna metafora muške masturbacije. Pri dnu statue nalazi se i kameni lav, kojeg neki tumače kao simbol roditeljskog autoriteta, ili pak opasnosti (u vreme nastanka slike još se mislilo kako je masturbacija pogubna za ljudsko zdravlje i psihu). U vrtlogu najrazličitijih  plutajućih elemenata u centru slike moguće je uočiti mnoge frojdovske asocijacije na muške i ženske genitalije. Tako su u ovom košmaru oblika prikazani šeširi sa sugestivnim udubljenjima, bradati čovek s vertikalno postavljenim ustima, razni razliveni falusoidni ili zaobljeni oblici koji asociraju na muški polni organ, stražnjicu i vaginu. Uočljiva je i jedna velika plutajuća glava koja naizgled spava dok joj preko usana prelazi veliki skakavac, što je zanimljivo za uočiti ako znate da se Dali u privatnom životu užasavao skakavaca. Ono što je na ovoj kontroverznoj nadrealističkoj slici najviše zgrozilo umetnikove savremenike likovi su dvojice ljudi koji se grle u donjem desnom uglu. Jedna od ljudskih figura zaklonjena je telom druge, pa se ne može tačno odrediti radi li se o muškarcu ili ženi. Ovaj lik ima otvor na vlastitoj lobanji u koji na seksualno sugestivan način umeće prst svoje ruke. Drugi lik, onaj s bradom, u ruci drži komad sirovog mesa, a nogavice bokserica umrljane su mu izmetom.

   Ovaj skatološki detalj doneo je Daliju titulu seksualnog degenerika, te su se od njega ogradile i mnoge kolege nadrealisti. Slika je bila izrađena za jednu od prvih Dalijevih samostalnih izložbi te je sablaznila tadašnju konzervativnu publiku. Po umetniku su ubrzo počele pljuštati optužbe da je pornograf, koprofag (osoba koja jede izmet), ludak i slično. Kad su se strasti oko ovog šokantnog detalja stišale (a za to je trebalo vremena), neki su kritičari izrazili mišljenje da je osoba s usranim gaćama na Dalijevoj slici možda omalovažavajući prikaz Dalijeva oca, ili pak asocijacija na seksualno napastovanje koje je Dali navodno doživeo u mladim danima.

-         Portret Pola Elijara(1929.)

-         Veliki masturbator(1929.)

-         Utočišta želje(1929.)

-         Zagonetka želje-Moja majka(1929.)

-         Nevidljivi čovek(1929.)

 

    Gala je postala njegova večna zanosna inspiracija, muza za sva vremena. Sam Dali je dao frojdistički ključ za razumevanje njihove neraskidive veze: Ona je bila predodređena da bude moja Gradiva, ona koja ide napred, moja pobeda, moja žena. Ali, prvo je morala da me izleči, i izlečila me je drugačijom, neukrotivom, neizmerljivom ženskom ljubavlju, kanalisanom tako prefinjenom i čudesnom biološkom vidovitošću, izuzetnom duhovnom misli i, praktično, rezultat je bio najambicioznija primena psihoanalitičke metode.

   Ipak, otac Salvadora Dalija nikad nije odobravao njegovu vezu sa Galom i povezanost sa nadrealistima. Pretio mu je da će ga zbog toga lišiti nasledstva. Dali uprkos svemu sledi svoj jedinstveni put – odlazi od kuće i iznajmljuje za sebe i Galu malu ribarsku kolibu na mediteranskoj obali blizu granice između Španije i Francuske. Taj događaj, oslobađanje od stega koje vežu i sputavaju umetničke vizije budućeg genija, a potom i pristupanje nadrealistima( avangardnoj umetničkoj grupaciji kritički intoniranoj protiv tadašnjeg sveta, zajedno sa ništa manje radikalnim dadaistima), grupaciji koja je težila da omogući umetnicima da nesvesne sadržaje izraze bez filtriranja i barijera omogućiće ekscentričnom i svojeglavom umetniku Daliju stvaranje jedne od kultnih slika po kojoj će ga mnogi pamtiti. Bilo je to čudesno delo poznato pod nazivom Mekani satovi, godine 1931.

-         Upornost pamćenja(Mekani satovi)(1931.)

 

Bilo je to veče kada sam se osećao umorno i imao sam blagu glavobolju, što je izuzetno retko kod mene, objašnjavao je kasnije Dali u svojoj autobiografiji nastanak ovog remek dela. Trebalo je da idemo na predstavu sa nekim prijateljima i u poslednjem trenutku odlučio sam da ne idem. Gala je trebala da ide sa njima a ja sam trebao da ostanem kući i rano odem u krevet. Međutim, obrok je bio obiman, sa jakim Kaberneom, i nakon što su svi otišli ostao sam dugo za stolom razmišljajući o filozofskim problemima super-mekog koje mi je sir inicirao u mislima. Ustao sam i otišao u svoj studio, upalio sam svetlo da bih bacio poslednji pogled, kao po navici, na sliku koju sam trenutno slikao. Ova slika je predstavljala pejzaž u blizini luke Ljigat (Port Ljigat, pomenuto mesto gde je Dali iznajmio kolibu za sebe i Galu nakon odlaska od kuće), čije su stene bile osvetljene transparentnim i melanholičnim sumrakom; u prvom planu bilo je maslinovo drvo sa posečenim granama i bez lišča. Znao sam da atmosferu koju sam uspeo da stvorim ovim pejzažom služi kao podloga za neku ideju, za neku iznenađujuću sliku, ali nisam ni najmanje znao šta će biti. Nameravao sam da ugasim svetlo, kada sam u trenutku video rešenje. Video sam dva meka sata,  od kojih je jedan žalosno visio na granama masline. Uprkos činjenici da se moja glavobolja povećala do te mere da je postala veoma bolna, strastveno sam pripremio svoju paletu i počeo da radim. Kada se Gala vratila iz pozorišta dva sata kasnije, slika, koja će postati jedna od mojih najpoznatijih, bila je završena.

   Upornost pamćenja dalijevskih mekanih satova prikazuje vreme koje se topi u svom potpunom einsteinovskom relativitetu (kao i dejstvo gravitacije na njega, na kasnije čuvenu prostor-vremensku zakrivljenost), odbacujući ga kao dotadašnju apsolutnu referencu. Ogromna nadrealistička bomba je napokon eksplodirala, oslobodivši u trenutku neslućenu količinu kreativne energije i pretvarajući se u Dalijevom remek delu u dugotrajnu umetničku ekspresiju. Putem čudesne, nadrealistične vizije Dali je ovom slikom uspeo da oslobodi freudovsko nesvesno u čoveku, sprovevši istovremeno bekstvo od realnosti bez ikakvih barijera. Pejzaž, planine i maslinovo drvo postaju poslednji prirodni ostaci prilikom prelaska iz realistične dimenzije u san. Bela figura koja leži na zemlji liči na zatvoreni kapak, simbol spavanja, detalj u kojem su mnogi videli sam Dalijev autoportret unutar slike. Krajnji levi sat na ovoj čudesnoj slici prekriven je mravima, jednom od Dalijevih fobija (iskorišćenom kao motiv za već pomenuti film sa Bunjuelom), predstavljajući simbol propadanja. Muva na satu koji se nalazi na stolu govori nam o vremenu koje se rastače i truli. Relativizujući poslednje do tada sigurno uporište – samo vreme, ova apokaliptična Dalijeva slika predstavlja modernističku fresku gubitka svih izvesnosti sveta.

-         Delimična halucinacija:Šest Lenjinovih priviđenja(1931.)

-         Jaja na oko na tanjiru bez tanjira(1932.)

-         Antropomorfni hleb - katalonski hleb(1932.)

-         Zagonetka Viljema Tela(1933.)

-         Atmosferska lobanja sodomiše koncertni klavir(1934.)

 

Kada sam stigao u Pariz, intelektualni krugovi su već bili istrunuli zbog kobnog i već oslabljenog uticaja bergsonizma, čija je apologija instinkta i životnog elana dovela do prostačkih estetskih revalorizacija. Afrika je divljački navaljivala na parisku inteligenciju. Zahvaljujući Pikasu i nadrealizmu, obožavali su crnačku umetnost. Crveneo sam od sramote i besa gledajući naslednike jednog Rafaela kako se prodaju ovom ludilu. Trebalo je da pronađem protivotrov, zastavu kojom bih se suprotstavio svim proizvodima straha, gluposti i duhovnog robovanja! Palo mi je na pamet da nasuprot divljačkim predmetima lansiram dekadentne, civiliztovane i evropske predmete modernog stila. Uvek sam smatrao da je epoha 1900.-te psihološka rezultanta grčko-rimske dekadencije.

    Objašnjavajući svoju misiju, svoju životnu i umetničku borbu, Salvador Dali daje svoje viđenje svega onoga za čega jeste ili pak nije:

PROTIV                                                          ZA

Jednostavnosti                                            Kompleksnost

Jednoobraznosti                                         Raznolikost

Jednakosti                                                     Hijerarhiju

Kolektivnog                                                   Individualno

Politike                                                            Metafiziku

Muzike                                                             Arhitekturu

Prirode                                                            Estetiku

Progresa                                                          Ustaljenost

Mehanizma                                                    San

Apstrakcije                                                     Konkretno

Mladosti                                                          Zrelost

Oportunizma                                                 Makijavelistički fanatizam

Spanaća                                                           Puževe

Filma                                                                Pozorište

Bude                                                                 Markiza de Sada

Istoka                                                               Zapad

Sunca                                                                Mesec

Revolucije                                                       Tradiciju

Mikelanđela                                                   Rafaela

Rembranta                                                     Vermera

Divljačkih predmeta                                   Ultracivilizovane predmete

Moderne afričke umetnosti                     Renesansu

Filozofije                                                         Religiju

Medicine                                                         Vradžbine

Planine                                                            Obalu mora

Fantoma                                                          Duhove

Žena                                                                  Galu

Vremena                                                         Meke časovnike

Skepticizma                                                   Veru

 

    Nakon što je naslikao još jedno neobično delo - Atmosferska lobanja sodomiše koncertni klavir, Dali ga je prokomentarisao na sledeći način: Opsesija, po kojoj je vilica najfilozofskiji deo koji čovek ima. Vilica fosilne lobanje brutalno obuzima litizam klavira. Ova vizija je retinalna, hipnogorički prizor pre sna koji se pojavljuje u vreme sijeste, za razliku od prizora nastalih pod uticajem meskalina, koji nikada ne mogu da izazovu trenutna sećanja.

Moj jedini slikarski cilj je materijalizacija prizora čiste iracionalnosti, surovom i suverenom preciznošću. Prizora koji se ne mogu ni logički objasniti niti svesti na sistem logičke spoznaje ili racionalno objasniti. Paranoično-kritička aktivnost: spontani metod iracionalne spoznaje, utemeljene u kritičko interpretativnoj asocijaciji deliričnih fenomena.

   Dalijev odgovor predstavljao je ključno upozorenje: pronicljivo je anticipirao vezu potrošačkog društva i atavističke ljudske potrebe za jelom, pronašao je sličnost dva neuporediva pojma, u kome se krije dobro poznata, krvava i racionalna šnicla sa roštilja, koja će nas sve pojesti.

    Euforičan, nakon susreta sa Galom i eksplozije ljubavi, Dali ulazi u jednu od svojih najkreativnijih faza (sa nizom ključnih dela). Fotografskom preciznošću predstavljao je svoja nadrealistička snoviđenja i sanjarenja. Slika Veliki masturbator svedočila je simbolički-nadrealno-potsvesno o Dalijevom prvom susretu sa Galom i stanju nakon tog susreta, Zagonetka želje... bila je omaž majci, predstavljenoj na slici u obliku monstruozne materice, koja podseća na njegove omiljene obalske stene Kadakesa. Meki satovi izrastali su iz sna o rastopljenom siru, dok je meko jaje, omiljen dalijevski motiv, bio odraz prenetalne slike iz unutarmateričnog sveta. Po Dalijevim rečima Delimična halucinacija - Šest Lenjinovih priviđenja na koncertnom klaviru je bila hipnagorička slika čiji nastanak opisuje na sledeći način: Ugledao sam, pri zalasku sunca, plavičastu svetlu klavijaturu koncertnog klavira, gde mi se u perspektivi ukazala serija malih, žutih, fosforscentnih oreola oko Lenjinovog lica.

-         Nevidljiva harfa, tanka i srednja(1932.)

-         Obični atmosferocefalični birokrata dok doji lobanjsku harfu

-         Atavizam sutona(Opsesivni fenomen)(1933.-’34.)

-         Angelus(1933.)

-         Geološka sudbina(1933.)

-         Meditacija na harfu(1932.-’34.)

-         Spektar seksepila(1934.)

 

    Bile su to veoma plodne Dalijeve godine: izlagao je u Americi, pisao pesme i sarađivao sa časopisima: Nadrealizam u službi revolucije i Minotaur, a potom snimio još jedan avangardni film sa Bunjuelom – Zlatno doba.

Jednog dana mi je moj dobar prijatelj Žan Mišel-Frank, dekorater, poklonio dve stolice u čistom stilu 1900—te. Odmah sam jednu od njih prepravio na sledeći način: umesto kožne presvlake sedišta stavio sam presvlaku od čokolade; onda sam zlatnu kvaku Luj 15 ušrafio ispod jedne noge od stolice, tako je produživši i čineći je krivom i nestabilnom. Jedna noga od stolice je morala da stalno bude potopljena u čašu piva... Ovu užasno neudobnu stolicu, kako je kod svih koji su je videli izazivala nelagodnost, nazvao sam Atmosferska stolica.

    Niz čudesnih umetničkih tvorevina obeležilo je tih nekoliko Dalijevih stvaralačkih godina: Sofa usana Me Vest (1936.-’37.), Žena fioka (1936.),Smoking afrodizijak (1936.),Dan i noć tela (1936.), Antropomorfna komoda (1936.), Miloska Venera u fiokama (1936.) ili Žirafa u plamenu (1936.-’37.). Bio je pod velikim uticajem oca psihoanalize Sigmunda Frojda. Dali je svoje fioke pozajmio od njega, koristeći ih da likovno predstavi psihoanalitičku teoriju bečkog profesora. O Frojdovoj teoriji je rekao: Ona je vrsta alegorije koja objašnjava izvesno odlaganje da se osete nebrojeni mirisi narcizma koji kuljaju iz svih naših fioka. Jedina razlika između besmrtne Grčke i sadašnjice je Sigmund Frojd, koji je otkrio da je ljudsko telo – neoplatoničarsko u antici - danas puno tajnih pretinaca, koje jedino psihoanaliza može da otvori.

    Usledile su mučne godine Španskog građanskog rata i uvod u opšti pokolj čovečanstva – Drugi svetski rat. Čuvene psihoanalitičke fioke mogle su da oslobode i smradove iz kuhinje rata. U Tajnom životu Dali je zapisao: Čitava mučenička Španija odisala je mirisom tamjana, sprženog popovskog mesa, raščerečenog duhovnog tela, pomešanog sa jakim zadahom znoja mesa, telesa koja su se parila međusobno i sa smrću. Kao slikar utrobnih, unutrašnjih paroksizama, završio sam sliku Predviđanje građanskog rata (1936.) šest meseci pre izbijanja građanskog rata u Španiji. Slika, garnirana kuvanim pasuljem, pokazuje ogromno ljudsko telo iz koga provaljuju čudovišne izrasline ruku i nogu koje se međusobno komadaju i hvataju za gušu u delirijumu samouništenja. Naslov Predviđanje građanskog rata koji sam dao slici šest meseci pre početka rata, još jednom pokazuje istinitost Dalijevih proročanstava.

    Bile su to godine krvavog pokolja, Dalijeve kreativne eksplozije i raskida sa nadrealistima - njegov uspeh i uticaj postali su prevelik izazov za avangardni pokret na izdisaju. Zavist je postala prevelika.

-         Par sa glavama punim oblaka(1936.)

-         San(1937.)

-         Preobražaj Narcisa(1937.)

-         Španija(1938.)

-         Pijaca roblja sa nevidljivom Volterovom bistom...(1940.)

-         Večernji pauk...Nada!(1940.)

-         Lice rata“(1940.-’41.)

 

Dva motora koji pokreću prefinjeni umetnički um Salvadora Dalija jesu, prvo, libido ili seksualni nagon, i drugo, strah od smrti. Ni jedan trenutak mog života ne prolazi bez uzvišenog, katoličkog, apostolskog, rimskog spektra smrti, koji prati čak i moje najprefinjenije i najkapricioznije fantazije.

-         Dete geopolitike posmatra rađanje novog čoveka(1943.)

-         Korpa sa hlebom - bolje smrt nego sramota(1945.)

 

Umesto da slikam dušu - unutrašnjost – želeo sam jedino da naslikam spoljašnjost: koverat, rukavicu moga bića. Jestivu rukavicu, naravno, iako žilavu, kako pokazuju slanina i mravi. Ja sam najvelikodušniji od svih slikara, jer se stalno nudim kao jelo, i tako našem vremenu dajem sočnu hranu. Nije li i Hrist učinio isto?.

    Dali je želeo da nadrealizam kao avangardni umetnički pokret bude okružen aurom čudotvornog, a ne aurom politike bretonovske levice, prozaične i obuzete pitanjem preživljavanja. Glasno je objavio da ga politika uopšte ne zanima, da misli da je ona bedna, trivijalna i opasna. Njegova provokativna fantazija o Hitleru(prerušenom u ženu) za nadrealiste je bila više nego skandalozna. Dali je smatrao apolitičnom opsesijom i branio se od napada doskorašnjih saboraca sledećim račima: Bio sam fasciniran Hitlerovim mekim, putenim leđima, uvek tako utegnutim u uniformu. Kad god sam počeo da slikam kožni kaiš koji je, od pojasa do ramena, išao preko njegovih leđa, mekota tog Hitlerovog mesa, spakovana pod vojničku bluzu, dovodila me je u stanje neprekidne vagnerijanske ekstaze od čega sam dobijao lupanje srca, izuzetno retko stanje prenadraženosti koje nisam iskusio čak ni pri vođenju ljubavi... Dalje, Hitlera sam video kao mazohistu, opsednutog fiks idejom započinjanja i gubljenja rata u herojskom stilu. Rečju, spremao sam se za jedan od onih actes gratuis, koji su tada bili visoko cenjeni u našoj grupi. Moja upornost da Hitlera mistifikujem iz nadrealističke vizure, i moja tvrdoglavost da sadističkim elementima nadrealizma dodam religijsko značenje, vodili su u brojne kavge i džumbuse sa Bretonom i drugovima.

-         Portret Gale(1941.)

-         Apoteoza Homera(1944.-’45.)

-         Iskušenja Svetog Antonija(1946.)

-         Portret Pikasa(1947.)

-         Ravnoteža labudovog pera(1947.)

-         Razbijanje atoma(1947.)

-         Madona od Port Ligata(1950.)

-         Đavo logičar – Lucifer(1951.)

-         Rafaelova rasprsla glava(1951.)

-         Galerija od sfera(1952.)

-         Nuklearni krst(1952.)

-         Uspenje svete Cecilije(1955.)

 

    Neposredno nakon Pikasove smrti, Dali je rekao: Verujem da je magija Pikasovog dela romantičnog porekla, tačnije, oslanja se na rušenje stvari, dok se magija moga slikarstva postiže akumulacijom tradicije. Razlika između Pikasa i mene je potpuna. Zato što Pikasa ne zanima lepota već ružnoća, a mene isključivo lepota; ali, kod velikih genija, poput Pikasa i mene, ružna lepota i prelepa lepota anđeoskog su porekla.

    U kosmičkom snu Dali je video da je jezgro atoma jedinstvo univerzuma, ustvari sam Hrist. Potvrdu za to je našao u crtežu svetog Jovana od Krsta, koji je shematizovao kao trougao upisan u krug. Tako je nastalo jedno od njegovih remek-dela Hrist svetog Jovana od Krsta(1951.).

         - Mlada devica samosodomisana sopstvenom krepošću(1954.)

         - Raspeće(1954.)

         - Živa mrtva priroda(1956.)

Američki narod iznad svega najviše voli krv – svi ste videli velike američke filmove, naročito istorijske spektakle. Tu uvek ima scena u kojima glavnog junaka prebiju na najsadističkiji način, i onih u kojima smo svedoci pravog krvavog pira!. Amerikanci stalno gledaju na sat. Oni su stalno u žurbi, u strašnoj žurbi, a satovi su im užasno kruti, čvrsti i mehanički. Kada sam naslikao svoj prvi meki sat ( čuvena Dalijeva slika Upornost pamćenja (Meki satovi), iz 1931. godine – meki satovi izrastaju iz sna o rastopljenom kamamberu), požnjeo sam veliki uspeh. Zato što je konačno taj užasni predmet, koji iz minuta iz minut, obeležava neumitno oticanje njihovih života i podseća ih na njihove užasne poslove, odjednom postao mek kao najbolji istopljeni kamamber. Ali, najveća strast Amerikanaca je da gledaju kako im se deca uništavaju. Zašto? Jer je, sudeći po najvažnijim američkim psiholozima, pokolj nevinih njihova omiljena tema, duboko zakopana u podsvesti.

    Salvador Dali je imao dva vladara: ženu Galu, ’’najneobičnije biće koje se može sresti, nevidljivo neeksponirano biće par excellence“; drugi vladar je bio sam Salvador Dali. Salvador Dali i Gala su jedini sposobni da matematički ograniče ili podstaknu moje božansko ludilo.

Eksplozija atomske bombe 6. avgusta 1945. godine izazvala je u meni seizmički šok. Od tada je atom centar mojih razmišljanja. Mnogi prizori iz tog perioda govore o velikom strahu koji me je obuzeo kada sam čuo za eksploziju atomske bombe. Iskoristio sam paranoično - kritičku metodu da analiziram svet. Želim da uočim i shvatim tajne sile i njihove zakonitosti, kako bih njima ovladao. Briljantna inspiracija pokazuje da mi je na raspolaganju neobično oružje koje pomaže da prodrem u suštinu stvarnosti: misticizam - tj. duboko intuitivno razumevanje onoga što jeste, direktna komunikacija sa svim, apsolutna vizija milošću istine, milošću Božijom. Mogu da prodrem u tajne stvarnosti u trenutku, mnogo bolje nego ciklotron i računari... Raznesi ekstazu! Uzvikujem. Ekstazu boga i čoveka. Raznesi savršenstvo, lepotu, da bih mogao da joj pogledam u oči! Smrt akademizmu, birokratskim pravilima umetnosti, dekorativnom plagijatorstvu, šupljoglavoj bezveznosti afričke umetnosti! Raznesi, sveta Terezo Avilska!. U proročkom zanosu postaje mi jasno da su sredstva likovnog izražavanja svoj najveći vrhunac dostigla u renesansi, a da je dekadencija modernog slikarstva posledica skepticizma i nedostatka vere, da je rezultat mehanističkog materijalizma. Ja, Salvador Dali, oživljavam španski misticizam, pokazaću jedinstvo univerzuma kroz duhovnost svih stvari.

Moje ideje su bile ingeniozne i bogate. Posvetio sam se slikarskim rešavanjima kvantne teorije i izmislio sam kvantni-realizam da bih savladao zemljinu težu. Naslikao sam Atomsku ledu (1949.) u slavu Gale, boginje moje metafizike, i uspeo da stvorim lebdeći prostor. Vizuelnim putem sam dematerijalizovao tvar; onda sam je obuhvatio kako bi bila u stanju da ovaploćuje energiju. Predmet je živo biće, zahvaljujući energiji koju ima i koju zrači, zahvaljujući gustini tvari od koje je sačinjen. Svaki od mojih subjekata je takođe i mineral, sa svojim mestom u pulsu sveta i živi komad uranijuma. Potpuno sam ubeđen da se nebo nalazi u grudima verujućih. Moj misticizam nije samo religiozan, već i halucinogen i nuklearan.

-         Kristofor Kolumbo otkriva Ameriku(1958.-’59.)

-         Vaseljenski sabor(1960.)

 

Erotika je kraljevski put duha Božijeg. Slikanje, kao ljubav, ispunjava oči i nestaje u potezima četkice. Moj erotski delirijum me je prisilio da svoje sodomske sklonosti dovedem do vrhunca paroksizma.

-         Železnička stanica u Perpinjonu(1965.)

-         Lov na tune(1966.-’67.)

-         Halucinogeni toreador“(1968.-’70.)

-         Dali podiže kožu Sredozemnog mora kako bi Gali pokazao   rođenje Venere(1977.)

 

Binokularna vizija je trojstvo transcendentne fizičke percepcije. Otac , desno oko, Sin, levo oko, Sveti Duh, mozak, čudo vatrenog jezika, prosvetljena, virtuelna slika, koja se neda iskvariti, čisti duh, Sveti Duh.

   Salvador Dalí nije bio samo slikar, bavio se i fotografijom, filmom i skulpturom. Dalíjev vizuelni izražaj je ostavio jak trag i nasleđe u umetnosti. Njegova dela, čije značenje često ostaje tajanstveno, saopštavaju nam osećaj nestvarnosti, iščekivanja neobičnog događaja, prizivaju tišinu i san. Šta njegove metafizičke slike čini tako uznemirujućima? Raspoloženje koje ih prožima – očaravajuće, a istovremeno odbojno. Kao da nas upozoravaju da nas i neživi predmeti mogu uvući u čarobni krug, u začaranu dimenziju. Poveznica njegovih slika je drugačija percepcija sna. On oslikava svet snova gde su svakidašnji predmeti podređeni, deformisani ili nekako čudno i iracionalno promenjeni. Ti isti predmeti su naslikani tako realno, čak i pedantno, i većinom su smešteni u jednoličan i monoton krajolik koji ga podsećao na rodnu Kataloniju. Dalí je svojom umetnošću uticao na percepeciju vizuelnog, na to kako bi mogli posmatrati svoje snove i sve ono što se događa oko nas. Njegova vizija slike ide van granica realnog, pokazuje nam šta bi mogli zamisliti kroz njegovu kreativnost i ekcentričnost.Vizuelno je glavno obeležje njegovog rada, kao i gotovo svakog umetnika, no Salvador Dalí je pomaknuo tu granicu i stopio je našu stvarnost s njegovom vizijom sna i fantazije.

    Veliki Salvador Dali otišao je putem svojih nadrealnih snova 23. januara 1989. godine. Iza njega su ostali svi oni mediokriteti i dušebrižnici koji su ga kao moralizatori proganjali, prikrivajući na taj način vlastitu glupost i dvoličnost tupom ozbiljnošću. Iza njega su ostala jedinstvena umetnička dela, nadrealna, mistična i puna čudesne frojdističke simbolike, da upozoravaju, osvetljavaju i inspirišu put onima koji mogu da ih razumeju i slede svoj put. Iza njega je ostala krvava šnicla – ljudožder, koja će nas sve jednog dana pojesti.

 

By Dragan Uzelac