Dragan Uzelac - My books...: RIDERS ON THE STORM - opraštajni bluz Jima Morrisona

RIDERS ON THE STORM - opraštajni bluz Jima Morrisona

Pesma Riders on the storm, snimljena tokom zime 1970.-’71. kao poslednja pesma za opraštajni The Doors album LA Woman (objavljen aprila 1971., nekih mesec dana nakon odlaska Jima Morrisona u Pariz i već tada neizvesne budućnosti američkog legendarnog benda). Nastala u mučnoj atmosferi nakon suđenja Jimu Morrisonu radi incidenta na koncertu u Majamiju, marta 1969. (vešto iskorištenog da se ukloni jedan od najopasnijih protivnika Establišmenta, rigidnog Sistema zahuktale američke mašinerije za ubijanje i uništavanje ljudi na veoma perfidan način, što je neka druga, veoma duga i mučna priča, ali je ovaj put spomenuta u kontekstu opraštaja te iste Amerike od jednog od najbeskomromisnijih boraca za slobodu i umetničke slobode, muzičara i bitnika, pesnika Jima Morrisona) i donošenja optužnice po kojoj je Jim osuđen zbog lascivnog i buntovnog ponašanja koje podstiče na nered (izvršenje kazne, nakon konačne presude 30. oktobra 1970., po kojoj je Jim trebao da odrobija mnogo meseci u jednom od najozloglašenijih zatvora Floride, Dade county jail, bilo je samo trenutno odloženo polaganjem kaucije i žalbe njegovog advokata Maxa Finka), potom Jimovog nervnog sloma na poslednjem živom nastupu sa Doorsima, 12. decembra u Warehouse, New Orleans, pesma je na neki način predstavljala turobni opraštaj Jima Morrisona sa burnom rokenrol prošlošću, svetom koji ga je uzdigao na pijedestal rok ikone, a potom gotovo pretvorio svojom glupošću i nerazumevanjem u očajnu parodiju istog (koju je Jim veoma svesno i bolno sve vreme nastojao izbeći i izvući se iz voza u punoj brzini, napustiti svet iluzija i licemera željnih novca i slave i posvetiti se književnom radu, kao jedan od vrlih pesnika generacije koja se oslanjala na beat poeziju jednog Ginsberga, Kerouaka, Meklura, Ferlinghetija ili recimo Korsoa). Jimov epitaf razočaranog i rezigniranog buntovnika, pesma Jahači oluje biće objavljena i kao singl, igrom sudbine juna 1971., par nedelja pre Jimove smrti, 3. jula1971. u Parizu.

Riders on the storm bio je autobiografski prikaz Jimovog burnog, kratkog, impresivnog i beskompromisnog života pesnika, otpadnika od jednog rigidnog društva i sistema, i boema koji je sebe smatrao jahačem na oluji, dok je zloslutni ubica na cesti (koji se pominje u turobnom Morrisonovom opraštaju od haosa i nerazumevanja prošlosti, društva kojeg ga tako bezgranično slobodnog, slobodoumnog, svojeglavog i drugačijeg nikad istinski nije razumelo niti želelo da prihvati) predstavljao referencu na scenario za Morrisonov film Highway, gde Jim tumači glavni lik – autostopera, ubicu koji tumara apokaliptičnim predelima kalifornijske Joshua tree pustinje. Stihovi sa kraja ove melanholične, opraštajuće pesme: Devojko, moraš voleti svog čoveka, mogu se posmatrati kao Jimov mračni osećaj krivice i očaja, nagoveštaj kraja njegovog života kojeg je bio više nego svestan – iscrpljen i odbačen gotovo od svih (sistem je nastojao na svaki način da ga se otarasi, čak je postojala i mogućnost zatvaranja u duševnu bolnicu, gotovo kao u vizionarskom romanu Kena Keasyja koji je najavio buru šezdesetih – kultnom Letu iznad kukavičjeg gnezda gde je tako simbolično opisan odnos sistem-pojedinac i obračun sa neposlušnim elementima koji se drznu da bilo šta menjaju ili se pak, kao Jim, tako otvoreno i drsko suprotstave savršenom poretku), Morrisonov osećaj krivice prema devojci Pameli, njegovoj kosmičkoj saputnici koja je jedina mogla da ga isprati na njegovom čudesnom putu stradanja, a prema kojoj je često bio tako nepravedno surov i nebrižan, neodgovoran (ulazeći neprestano u kratkotrajne avanture sa mnoštvom devojaka koje su motale oko njega).

Ubica na cesti, lik nihilističnog i surovog autostopera-ubice, usamljenika, stranca u zemlji očaja i večnog egzistencijalističkog putnika bez lica, očajnika sa brojnim psihološkim ožiljcima, željom da se napokon probije na drugu stranu, kroz vrata percepcije, nastajao je u svesti i duši mladog Morrisona (srednjoškolca, tinejdžera) kao jeziva psihološka trauma i bolno sećanje na dane dok je samotno, kao mladić putovao po vrućini sablasnim cestama prašnjave Floride do svoje tadašnje devojke Mary (na koju se odnosi i početna ideja njegove sudbinske poeme The end), udaljene nekih 280 milja od Jima dok je još stanovao kod bake i deke u naselju Clearwater, susrećući pritom mnošvo najbizarnijih likova koji su se duboko urezali u dečačku svest, još uvek dovoljno nespremnu na surovost sveta borbe za opstanak. Jake emocije koje su u tim trenucima samoće i iskušenja nastajale u srcu i svesti mladog Jima u plamenu požude, poetskih poriva koji su se u njemu veoma rano pojavili (o čemu svedoče brojne pesme nastale iz tog perioda) nošeni dahom čudesnog filozofa Fridricha Nietzschea kojeg je prosto gutao i upijao svaku njegovu misao, stav i viziju sveta koje će vremenom postati filozofska auto-mapa budućih Doorsa, u kombinaciji sa slikama koje je kao večni putnik bez adrese i ukorenjenosti, usamljenik i egzistencijalistički pobunjenik protiv okoštalih, konformističkih normi i stega, odvojenost od oca kao autoriteta, a potom i porodice (kada se nakon završetka studija seli na bitničku, boemsku meku plaže Venice west i u tom smislu potpuno raskida sa prošlošću i sponama koje vežu, negiraju totalnu slobodu čoveka željnog nekog novog, sasvim drugačijeg sveta od idealnog i unapred zadatog, umrtvljenog u svojoj dvoličnosti i bezidejnosti bez iskre kreativnosti), stvorili su glavni lik i atmosferu Jimove apokaliptične, zlosutne opraštajne pesme Riders on the storm.

Bila je to poslednja Jimova pesma na poslednjem the Doors albumu, pesma koja se mračno završava olujom - olujom koja najavljuje skorašnji kraj svih velikih planova i Jimovog života, stišavajući se postepeno. U pozadini zvuka oluje, oluje koja najavljuje tragediju, neku čudesnu, vanvremensku tugu, opraštaj i kraj svega može se čuti posustali Jim Morrison kako šapuće svoje stihove očaja i opraštajne molitve, koji zloslutno plutaju preko njegovog vokala što dodatno izaziva efekat jeze. Bila je to poslednja stvar koju je Jim kreirao sa grupom, neka vrsta njegovog opraštanja, očajničke molitve za spas sveta koji nije uspeo da stvori svojom čudesnom poezijom, neka vrsta epitafa duboko nesretnog čoveka, rezigniranog i posustalog u možda prevelikim htenjima da se sam suprotstavi jednom od najperfidnijih sistema, želji da umetnošću menja svet. Zvučni efekat groma na kraju pesme i jedne životne priče (koja je stala u svega 27 ovozemaljskih godina), propraćen slabašnim glasom poete i bluzera Jima Morrisona koji šapuće: Riders on the storm, riders on the storm… pretvaraju se u momentu magnovenja u simbol jednog neustrašivog duha koji nakon svega napušta svoje utočište, napušta razoreno telo Jima Morrisona koje je vremenom posustalo pod teretom preteranog života, autodestrukcije i lagane kapitulacije na preopasnoj, preoštroj ivici oštrice života kojeg pesnik Morrison nikad u potpunosti nije uspeo da dosanja otišavši zauvek za svojim snovima par meseci kasnije – kao glumac bez uloge, pas željan kosti, vizionar kojeg nije imao ko da razume i isprati na njegovom preopasnom putu putu kojim idu samo odabrani, oni čija žrtva ostaje kao putokaz svakom narednom iskušeniku, putniku na kraj noći, jahaču oluje.

Jahači na oluji

U ovoj kući smo rođeni

U ovaj svet smo bačeni

Kao pas bez kosti

Glumac bez uloge

Jahači na oluji

Ubica je na cesti

Mozak mu se vrpolji kao žaba

Uzmi dug odmor

Pusti decu da se igraju

Ako ovom čoveku daš prevoz

Slatka porodica će umreti

Ubica na cesti, yeah

Devojko moraš voleti svog čoveka

Uhvati ga za ruku

Napravi da razume

Svet od tebe zavisi

Naš život nikad neće završiti

Moraš voleti svog čoveka, yeah

Vau!

Jahači na oluji

U ovoj kući smo rođeni

U ovaj svet smo bačeni

Kao pas bez kosti

Glumac bez uloge

Jahači na oluji

U drugoj nedelji decembra 1970. godine Doorsi su održali ono što su nazivali blues day. Nakon obrade bluz standarda legendarnog John Lee Hookera - Crawling king snake, Jim je oduševio sve prisutne novom bluz pesmom Been down so long (pevajući o sebi kao o zatvoreniku on je aludirao na mučno suđenje u Majamiju i moguću šestomesečnu zatvorsku kaznu – odloženu velikom kaucijom, u zloglasnom zatvoru Dade county, na Floridi). Moćnim i duboko proživljenim tekstovima, snažnim, alkoholom i gorčinom nagriženim vokalom, harizmom i paklenom doslednošću Jim se na ovom albumu nametao kao apsolutni lider i neko ko se u celosti, punim srcem, davao na poslednjem zajedničkom projektu benda koji je obeležio jednu epohu i svet. Još jedan moćan, vanvremenski bluz - Cars hiss by my window (u kojem Jim na jedinstven način solira glasom, podražavajući zvuk bluz gitare) govori o jednoj od mnogih epizoda iz Jimovog burnog života bitnika, pesnika i pevača Doorsa, govori o događaju u vreloj sobi – sa zagrejanom devojkom, i mračnoj, melanholičnoj atmosferi smrti koja dolazi. Jim još jednom aludira, ovaj put na njegov sve haotičniji odnos sa devojkom Pamelom, koja je u to vreme već živela u Parizu i bila heroinski ovisnik. Inspiracija za naslovnu numeru, njihov poslednji, veliki hit - LA woman, bio je roman losanđeloskog pisca Johna Rechia - City of night (1963.) – jedan od Morrisonovih omiljenih iz studentskih dana, kao i reči pisca Johna Fantea: Jebi se, L.A., i tvoje palme, i tvoje visoke glupe žene i tvoje fensi ulice.

U međuvremenu, u jednoj od pauza snimanja poslednjeg The Doors albuma, Jim Morrison je proslavio svoj 27. rođendan (8. decembar 1970.), snimajući tog dana svoju poeziju (bez Dorsa). Bili su to snimci, posthumno objavljeni, poznati pod nazivom An american prayer – stihovi Jima Morrisona ozvučeni naknadno od (pre)ostalih članova benda. Nakon što je završio snimanje u ranim jutarnjim časovima, iskapivši još jednu bocu žestine do dna, Jim se onesvestio i srušio se na gomilu studijske opreme. Sutradan je već zahtevao od benda da sviraju neke od numera sa budućeg albuma LA woman (do tada snimljene) uživo. Uprkos njegovoj dotadašnjoj odluci da posle živog nastupa na engleskom ostrvu Wight (avgust 1970.) i suđenja za incident u Majamiju nikada više ne nastupi na koncertu sa Doorsima, on se naglo predomislio i datumi za nove nastupe istog trenutka su dogovoreni (uporedo sa daljim studijskim radom na novom albumu) – 11. decembar, Dallas, i 12. decembar 1970. – New Orleans (ispostaviće kao poslednji živi nastup Doorsa sa Morrisonom). Kraj je bio sve bliži. Muzika se bližila konačnom kraju.

Manzarek: Upravo je u New Orleansu Jim sasvim izgubio svoju čudesnu energiju. Bio je jednostavno ispražnjen.

Densmor: Njegova životna sila je nestala. Bilo je to veoma depresivno iskustvo.

Vins Treanor (road menadžer Doorsa): Bio je veoma pijan. Bend je završio deo pesme Light my fire, a Džim je visio na mikrofonu pokušavajući da peva. Zatim je seo kraj bubnjeva i nije se vraćao da peva. Nakon što ga je Densmor razdrmao nogom, Jim je napokon ustao i promrmljao: Da...da..., a onda je uzeo stalak mikrofona i počeo mahnito da udara po podijumu – sve do trenutka dok drveni pod u Warehouseu (bivše skladište u New Orleansu) nije počeo da puca. Potom je bacio ostatke stalka u publiku i napustio binu (ispostaviće se, nepovratno). Densmor je tada ustao i rekao: U redu, ja više ne sviram i napustio je pozornicu, ostavivši na sceni Robyja i Raya.

Bio je to kraj, trenutak velike gorčine i konačne spoznaje kraha jednog velikog čoveka, buntovnika, bitnika, pesnika i umetnika, emotivni i nervni slom Jima Morrisona – jedan u nizu zloslutnih padova koji će ga par meseci kasnije odvesti u smrt – u Parizu, 3. jula 1971. godine. Posle sloma apsolutno uživo, na sceni Warehose, New Orleans, nastavljeno je snimanje šestog, poslednjeg studijskog albuma Doorsa sa Morrisonom.

Pesma Riders on the storm postaće Jimov umetnički epitaf, trenutak kada je njegova besmrtna muzika utihnula. Bio je januar 1971. godine. Pamela se vratila iz Pariza, Jim se neko vreme primirio i doneo definitivnu životnu odluku o njihovom zajedničkom odlasku u Pariz. Odluka suda u Majamiju o Jimovoj višemesečnoj robiji na Floridi, mogućnost oduzimanja pasoša uprkos plaćenoj kauciji, kraj živih nastupa Doorsa i gubitak želje za daljim radom sa bendom, nagnali su umornog i razočaranog buntovnika Jima Morrisona da prelomi. Incident na koncertu u Majamiju bio je presudan – Jim je postao progonjeni, obeleženi i nepoželjni public enemy, nastupi Doorsa su otkazivani i praćeni, dok je zloglasni FBI Jimu disao za vratom.

Jimov muzički epitaf – pesma Jahači oluje, po rečima Raya Manzareka bila je uzeta i adaptirana za album iz Jimovog scenarija za film Highway (iz 1969.), film o autostoperu-ubici (igra ga sam Morrison), koji nakon stopiranja ubija vozača i otima njegov plavi Mustang u apokaliptičnoj atmosferi Joshua tree pustinje. Morrison je film snimio sa nekolicinom bivših kolega sa UCLA univerziteta. Inspiracija za pesmu Riders on the storm bila je poezija kultnog američkog pesnika Harta Cranea (koji je život okončao suicidom) koji je pisao o jahačima oluje. Priča o ludaku-ubici završava se romantičnim stihovima o ljubavi (posvećenih Pameli).

Riders on the storm
Riders on the storm
Into this house we're born
Into this world we're thrown
Like a dog without a bone
An actor out on loan
Riders on the storm

There's a killer on the road
His brain is squirmin' like a toad
Take a long holiday
Let your children play
If you give this man a ride
Sweet family will die
Killer on the road, yeah

Girl, you gotta love your man
Girl, you gotta love your man
Take him by the hand
Make him understand
The world on you depends
Our life will never end
Gotta love your man, yeah

Riders on the storm
Riders on the storm
Into this house we're born
Into this world we're thrown
Like a dog without a bone
An actor out on loan.
Riders on the storm

Riders on the storm
Riders on the storm
Riders on the storm
Riders on the storm
Riders on the storm

Na foto sešnu za intrigantni, simbolički omot albuma (krvavo crven okvir unutar kojeg se na žutoj, gotovo samrtno beskrvnoj pozadini unutrašnjeg omota, oslikavaju crno-beli likovi Doorsa) Jim Morrison je sedeo pogrbljen na stolici, sa flašom irskog viskija kraj nogu.

Manzarek: U toj fotografiji možete videti nestanak Jima Morrisona. Sedeo je, jer je bio pijan. Bio je na zalasku života i nosio je prevelik teret na leđima. On više nije bo mladi pesnik kojeg sam sreo 1965. godine na plaži u Venice westu.

Kraj, koji se pretvara u novi početak svakog od nas, nadilazimo verom u nešto za čega se iskreno borimo do poslednjeg daha. L.A. Woman album jedan je od svetova snova, kuhinja duše u koje se zaklanjamo na kraju svih naših puteva, uspona i padova, straha od smrti i prolaznosti. Iskorak na drugu stranu stvorenu verom i nadahnućem, uteha i radost onima koji nikad ne odustaju - jahačima na oluji čija žrtva opominje i budi nadu.

Devojko, moraš voleti svog čoveka,

uzmi ga za ruku, nateraj ga da razume,

svet zavisi od tebe, a život je beskrajan.

Moraš voleti svog čoveka...

By Dragan Uzelac, avgust 2019. - for JIM