THE ALLMAN BROTHERS BAND - early years

 

THE ALLMAN BROTHERS BAND - early years

    Priča o Allmanima, legendarnom američkom južnjačkom bendu, vraća nas u zlatnu dekadu rock and rolla – šezdesete i Jug Amerike, raskrsnicu puteva mnogih naroda koji su nekad davno oformili SAD i stvorili jedinstvene muzičke pravce poput gospela, spirituala, bluesa, jazza i napokon rock and roll. Priča o braći Allman i njihovom bendu deo je bogatog američkog muzičkog nasleđa i južnjačka uteha okićena zastavama konfederacije.

    Braća Allman – Duane (rođen 20. novembar 1947.– gitarista i lider benda) i Gregg (rođen 8 decembra 1947.– orgulje i vokal), iz Nashvillea, Tennessee, ključne su ličnosti i osnivači legendarnog benda. Ranih šezdesetih, opčinjeni zvukom blues velikana – Muddy Watersa, John Lee Hookera ili recimo BB Kinga, prihvatili su se gitara. Uz muziku sa radija, zajedno su na verandama starijih crnih prijatelja upijali muzičke uticaje i znanje, neumorno vežbali sviranje i učili razne gitarske trikove. Onda su osnovali Allman joys bend, nastupajući po lokalnim klubovima. Pri kraju šezdesetih krenuli su put Los Angelesa i postali deo studijske grupe Hourglass, koja je negde oko 1968. godine izdala dva albuma. Mada nisu bili zadovoljni albumima, braći Alman bilo je to još jedno dragoceno iskustvo – Duane se nametnuo kao blues gitarista, sa istančanim osećajem za melodiju i improvizaciju, što će uskoro postati jedan od zaštitnih znakova budućih The Allman brothers band.

 

    Nakon što su rasformirali Hourglass, Duane i Gregg vraćaju se na jug i priključuju grupi Butcha Trucksa (budućeg bubnjara Allmana) - 31. of february. Album Duane and Gregg, kolekcija njihovih demo snimaka, ostao je kao svedočanstvo rada braće Allman sa pomenutim bendom. Sa ozbiljnom reputacijom session-muzičara Duane u Alabami snima sa soul zvezdom – Wilsonom Pickettom (izvrsnu verziju pesme Bitlsa - Hey Jude), a zatim i sa nizom drugih značajnih muzičkih imena tog vremena: Arethom Franklin, Clarence Carter, John Hammondom. Većina tih snimaka posthumno je objavljena na dvostrukom albumu: Duane Allman: an anthology. On pokazuje njegov ogromni muzički potencijal i napredak, pre svega Duaneov osećaj za blues i vladanje slide tehnikom sviranja gitare. Bilo je krajnje vreme da braća Allman osnuju vlastiti bend.

    Prvu postavu The Allman brothers banda (1969.), pored braće Allman činili su : Richard Betts (gitara), Berry Oakley (bas), Jaimoe Johanson (bubnjevi, konge) i već pomenuti Butch Trucks (bubnjevi, timpani). Nakon dugog vežbanja tokom leta 1969. godine (svirali su sve, od blues standarda Crossroads i Born under a bad sign, preko funky i jazz improvizacija do hard rocka), grupa se seli u New York radi snimanja debi albuma – The Allman brothers band (1969). Album je predstavljao žestoko i veoma intenzivno iskustvo benda – oni postaju jedna od retkih grupa koja rock and roll svira pod uticajem jazza. Udruženi Duane i Betts, na svojim Gibson Les Paul gitarama, činili su jezgro i žarište oko kojeg se okupljao bend. Na koncertima su predstavljali svoje duge, improvizovane solo deonice koje su delovale moćno i hipnotički, žestoko, melodično i tečno, dok je Betts svojim snažnim ritmom držao stvari pod kontrolom. Jaimoe je svojim sinkopiranim jazzom punio zvuk benda svirajući konge ili bubnjeve s metlicama. Oakley i Trucks su gruvali napadački, dok je Greggov hrapavi vokal (viskijem podmazan) vremenom postao jedan od zaštitnih znakova Allmana. Jedinstvena južnjačka džezirana magija ubrzo je pretvorena u niz nezaboravnih numera i kultnih albuma Allmana. Whipping post jedna je od besmrtnih južnjačkih himni sa pomenutog debi albuma. Zgusnute, džezirane strukture, naglašene pulsirajućim basom Oakleya i klavijaturama Gregga Allmana, ona se prostire nepreglednim prostranstvima američke blues - jazz tradicije, uznoseći se ka nebesima      neistraženog , uz gitare koje varniče i režu, tandema Duane-Betts ( južnjački vrelog) i surovi glas Gregga Allmana koji snažno veže čoveka, a onda nestaje, nošena duhom nestvarnih legendi. Istovetno moćno zvuči i  ostatak Allmanovog debi albuma – od džeziranog, improvizirajućeg instrumentala Don’t want you no more, preko srčanog bluesa It’s not my cross to bear iz dubine duše i kolevke – Delte Juga, nošenog snažnim vokalom i filigranskim gitarskim preplitanjem Duanea i Bettsa, na krilima klavijatura koje atmosferi dodaju čudesnu blue notu, zatim, Black hearted woman, jednim od zaštitnih znakova Allmana, čiji zvuk donosi esenciju benda po kojoj će ostati lako prepoznatljivi do današnjih dana, tako poletne, čvrste i lepršave, nadahnute neobuzdanom energijom šestorice sjajnih muzičara, sa jakom osnovom koja daje neophodnu čvrstinu za koncertno uzletanje benda, improvizacije i inspirativne solo deonice (jazz rock u jednom od svojih najkreativnijih i najprijemčivijih izdanja), još jedne bluzirane Trouble no more koja podrhtava i veselo skakuće pod Duaneovim naletima slide bravura, a onda nastavlja da reže u dobrom starom južnjačkom maniru čvrstih momaka (podmazanih pivom i viskijem) do  Every hungry woman i Dreams, sjajnih muzičkih putovanja produhovljenim svetom braće Allman (kao i pomenute Whipping post), čuje se unutar svake rilne ploče (i oseti) bogatstvo zvuka jednog od najboljih bendova svih vremena.

    Istovetnog, neizmernog kvaliteta je i drugi album grupe – Idlewild south (1970.). On takođe odvodi slušaoca na dugo, unutrašnje putovanje srcem i dušom Juga Amerike. Pre svih tu su Midnight rider, klizajući snena bottleneck pesma u pročišćenom allmanovskom maniru koja vešto veže i drži pažnju, obuzimajući slušaoca neprimetno iznutra, kao i antologijska In memory of Elisabeth Reed, još jedno improvizovano jazz-rock iskustvo koje podrhtava od čudesnih ritmova, Greggovih pasaža na klavijaturama i rezantnih, plutajućih i čudesnih gitarskih međuigara Duanea i Bettsa. Ona tutnji, uzdiže se na plimi razigrane ritam sekcije, ponire ka neistraženim prostranstvima Greggovih mističnih pasaža na klavijaturama i odnosi poput snažnih talasa ustreptalom energijom gitara sve pred sobom. Zadivljujuće je moćno instrumentalno iskustvo genijalnih, nepojmljivo veštih muzičara, umetnika koji vlastite ideje i snove oblikuju nestvarnom veštinom. Tu su još izvrsna Revival, Don’t keep me wondering, razarajući Hoochie coochie man, u maniru najbolje blues tradicije elektrificirane Amerike, zatim Please call home – krstarenje, lagodno i odmereno, na talasima ustreptale allmanovske duše, naglašeno Greggovim sugestivnim vokalom i treperenjem klizača, i Leave my blues at home, džezerski razigrana, skakutava, topla i znalački odmerena još jedna izvanredna allmanovska pesma. Veoma bogato muzičko i duhovno iskustvo ugođaj je koji nepovratno veže sa bilo kojim Allman albumom. Jednako kvalitetan, ali i pojačan ugođaj pružali su brojni koncerti benda – od obale do obale tih godina uzburkane Amerike. Uporedo sa pomenutim aktivnostima, Duane Allman gradio je moćnu karijeru i kao session muzičar, postavši tih godina vodećim svetskim izvođačem na bottleneck, slide gitari. Ta je činjenica bila dovoljan razlog legendarnom britanskom gitaristi Ericu Claptonu da ga pozove da mu pomogne na snimanju albuma - Layla & other assorted love songs (1970). Dva velikana uskoro su zajedno ušli u studio i preko session svirke starih blues majstora stigli su do antologijske Layle. Lagana ljubavna balada Erica Claptona pretvorena je Duaneovim dodatnim ubrzanjem, slideom i solo deonicom u jednu od najlepših i najpoznatijih rock and roll ljubavnih pesama svih vremena.

    Nakon saradnje sa Claptonom, Duane se vraća na jug i priprema se za nastup Allmana u dvorani Filmore east u New Yorku. Bend je nastupao dve večeri zaredom, 12. i 13. marta 1971. godine, a producent Tom Doud je uspeo da uhvati duh i magiju benda i zabeleži je na traci. Tako je nastao njihov ključni, antologijski treći album – Live at Filmore east (1971.), album na kojem je sve proključalo od nepresušne energije, talenta, improvizacije i oslobođene moći sjajnih muzičara Allmana. Produkt nesputanog izliva energije žive svirke bio je suvo zlato, jedan od presudnih albuma u bogatoj istoriji rock and rolla. Bili su tu energični, poletni, vreli i ustreptali Statesboro blues, koji obara s nogu, tera na neprestani pokret i veliča čistu lepotu življenja, muziku kao predivni Božiji dar, potom još jedan, ovaj put odmereniji, introvertniji i ležerni Stormy monday blues, čitav jedan univerzum melanholične duše, briljantno remek-delo, otpevano i odsvirano sa neverovatnom količinom osećajnosti, čudesnog senzibiliteta svojstvenog samo najvećima i duhom najbogatijima. Toliko duše na jednom mestu prosto je neverovatno i neodoljivo, toliko moćno da drži čoveka danima. Naravno, sa puno, puno bottlenecka. Epska blues priča, duga oko 11 minuta. Epskih dimenzija su i snažna, živa verzija In memory of Elisabeth Reed (preko 13 minuta),You don’t love me, esencijalna allmanovska improvizacijska magija od preko 19 minuta, kompleksa, uzavrela verzija Allman standarda Whipping post (skoro 23 minuta) i Mountain jam, nepregledno, kontemplativno allmanovsko džemovanje od preko pola sata. Bend je naprosto eksplodirao, obasjao vlastitom unutrašnjom svetlošću, znanjem i harizmom pozornicu New Yorka i dao sebi improvizacijskog, na studijskim albumima sputanog, energetskog oduška. Svaka sumnja u njihovo znalačko umeće (ako ih je uopšte moglo i biti) je ovim esencijalnim živim albumom otklonjena - The Allman brothers band magija osvojila je zauvek Ameriku, a potom i ostatak sveta. Pored standardno dobre, žive verzzije Trouble no more ili recimo klasičnog allmanovskog instrumentala Hot lanta, kvalitetom se izdvajaju dinamične i bluzirane Done someday wrong (koja varniči od Duaneovog klizača) i Drunken hearted boy, allmanovski blues implozivne duhovne energije. Na antologijsku nit ovog neverovatnog albuma nadovezuje se ekstatični biser za sva vremena - One way out, dovodeći celu priču do vrhunca ... dalje i bolje jednostavno nije moglo. Bend naprosto briljira – od uvodnih gitarskih, ritmičkih taktova, gde zapaljiva melodija Duaneovim slideom prosto klizi i lebdi na vatri uzavrele ritam sekcije, riffično cvili, reži i saseca sve pred sobom, do kraja elmorejamesovske gitarske vožnje i vokalnih uzleta Gregga Allmana (sa slide završnicom) One way out na najbolji mogući način eksponira bit rock and rolla – i kao muzike i kao neuništive, iskričave duhovne energije koja ne priznaje nikakve granice. Live at Filmore east bio je vrhunac jedne životne priče, jednog sjajnog benda i briljantnog, genijalnog muzičara – Duane Allmana, duše benda i vodećeg svetskog slajd gitariste tog vremena.

    A onda je došao kobni 29. oktobar 1971. godine – u motociklističkoj nesreći u Maconu, Georgia, poginuo je Duane Allman, na vrhuncu slave, karijere i života jednog od najznačajnijih muzičara svog vremena. Bio je to nenadoknadiv gubitak za bend i muziku uopšte. Ipak, ostala je njegova besmrtna muzika i mnoga definitivna sola koja su obeležila istoriju rock and rolla.

    U tom momentu bile su snimljene svega tri pesme za naredni, četvrti po redu album Allmana – Eat a peach (1972.). Bend se na neki način prestrojio, pesma se nastavila, a rock muzika je dobila još jedan bitan album. Impresivna  Les brers in a minor pokazala je svu snagu, kvalitet i kreativnost benda na najbolji mogući način, dok je veoma ugodna (sweet) Melissa melodijski donela još jedan, hitmični kvalitet benda – Betts je prosto nastavio da briljira utabanim stazama pokojnog Duanea. Na ploči se još nalaze i nastavak Filmore east koncerta, među kojima je i tridesetominutna Mountain jam. Tu su još i vanvremenski biser One way out, zatim country obojena, melodična i lepršava Blue sky, koja odiše jednostavnošću i toplinom američkog Juga. Za sam kraj i opraštaj od Duanea ostavljen je još jedan biser benda – pesma Duane Allmana Little Martha, brijantni akustični instrumental posvećen njegovoj devojci.

    U jesen 1972. godine Allmani grupi pridodaju Chucka Leavella na klaviru. I dok je novooformljena postava Allmana uvežbavala stvari za novi Brothers and sisters (1973.) album, basista Oakley gine u sličnim okolnostima kao pre njega Duane, u istom predelu Macona. Nesreća nikada ne dolazi sama. Grupa se nekako ponovo oporavila, dodajući postavi bivšeg Jaimeova kolegu Lamara Williamsa na Oakleyevo mesto basiste. Novi nalbum doneo je umereniji rock pristup, prožet snažnim country tonovima. Najbolji primer za to bila je predivna, gitarski obojena Ramblin’ man, impresivna vožnja divljinom Juga, naglašena Bettsovim zavidnim umećem sviranja. Još jedno, dugačko blues putovanje -  Jelly Jelly, ukrašeno Greggovim vokalom i zvukom klavijatura, predstavlja čistu pozlatu albuma – i sviračku, i kreativnu. Nakon još jednog allmanovskog prašenja - Southbound, usledio je vrhunac albuma – Bettsov klasični instrumental Jessica, jedna od besmrtnih pesama po kojoj vas svi prepoznaju i pamte. Ubitačni, čisti cuontry obrazac, veličanje slobode i lepote življenja, rock and roll divljine i slobode. Za sam kraj, nakon furiozne vožnje Jessicom ostavljena je Pony boy, moćnih country-blues tonova i osenčena metal-body  bottleneck zvukom moćne allmanovske gitare.

 

    Album Brothers and sisters zaokružio je na neki način jednu muzičku i životnu priču (sa jedinstvenom notom tragike), učvrstio legendu o Allmanima kao jednom od najboljih američkih bendova i grupi briljantnih instrumentalista, kreativnih muzičara i koncertnih majstora. Nakon njega koncertne aktivnosti benda postaju nestalne, Gregg Allman i Richard Betts se mnogo više posvećuju samostalnim projektima, dok stvaralački impuls benda lagano nestaje i gasi se. Allmani objavljuju još jedan solidan studijski album – Win, lose or draw, dvostruki album koncertnih snimaka Wipe the windows, check the oil, dollar gas i retrospektivnu kompilaciju The Road goes on forever (čiji se naziv - Put se zauvek nastavlja pokazao ironičnim) i nakon sudskog procesa njihovom menadžeru Herringu (optuženom zbog droge, protiv koga je svedočio i sam Gregg, razbesnevši Bettsa i ostatak benda) se razilaze.

    Sredinom sedamdesetih Allmana više nije bilo. Uprkos toj činjenici, njihova muzika nastavila je da živi u srcima svih onih dragih ljudi koji su ih voleli, umeli da osete i prenesu duh jedinstvene muzičke magije američkog Juga, jezgra unutar čije vatre je nastala originalna priča o modernoj muzici, pre svega rock and rollu kojeg su The Allman brothers band uzdigli na pijedestal besmrtnosti.

 

By Dragan Uzelac