Dragan Uzelac

BLIND WILLIE JOHNSON (1897. – 1945.)

Moj životni put u središte bluesa dug je koliko i moje ovozemaljsko proputovanje. Radeći na ovoj sentimentalnoj priči o muzici i načinu, poimanju života zvanog blues poželeo sam, bez mnogo znalačkih pretenzija, da iznesem suštinu nečega što nadilazi savremeno shvatanje muzike, taj hladni, racionalistički, materijalistički pristup, unevši u taj čudesni tok reminiscencija i neke od ličnih fascinacija. Jedna od njih upravo je vezana za priču koja sledi, priču o jednom od iskonskih blues majstora - Slepom Viliju Džonsonu...

U sećanja mi naviru dirljive scene iz filmske blues odiseje mog omiljenog reditelja – takođe blues posvećenika, Wima Wendersa i njegove bezvremene, retko emotivne i tople priče zvane Duša čoveka... The Soul of a Man predstavlja Wendersovo lično hodočašće, put u središte bluza...

Ove pesme mi mnogo znače. Osećao sam da u njima ima mnogo više istine nego u bilo kojoj knjizi o Americi koju sam pročitao ili u bilo kom filmu koji sam ikad video. Pokušao sam da opišem više u obliku pesme nego dokumentarca šta me je toliko pogodilo u njihovim pesmama i glasovima.

Film otvara scena uzletanja svemirskog broda Vojadžer, kojeg američka svemirska agencija NASA godine 1977. šalje nepovratno u kosmos, u cilju istraživanja udaljenih planeta Sunčevog sistema. Na brodu se nalazi i gramofonska ploča, zbirka snimaka upućenih potencijalnim vanzemaljskim vrstama, sa porukama ljudske vrste na preko 50 različitih jezika sveta. Dok kamera prikazuje svemirski beskraj i planete, glas naratora u dirljivoj, mističnoj atmosferi govori o porukama ljudi koje nose misli, osećanja i želju za upoznavanjem. Glas naratora, praćen kadrovima letelice dok plovi Sunčevim sistemom, saopštava da se pored zvuka i muzike sa naše, matične planete Zemlje, na ploči nalazi i njegova pesma, koju je snimio za Kolumbiju 1927. godine (dakle, pola veka pre poletanja ploče), koja se zove Dark Was the Night. Na kraju epskog, veoma senzibilnog uvoda (kakav je uostalom i ceo film) saznajemo da je narator i autor pesme slepi bluzer Blind Willie Johnson.

Tamna je bila noć, a zemlja hladna

Na koju se Gospod položio

Njegov je znoj kao kapi krvi klizio

U agoniji se molio.

Oče, ukloni ovu gorku čašu

Ako je takva sveta volja Tvoja

Ako ne, zadovolji se da je ispijem

Tvoje zadovoljstvo ispunjavam.

Idi u baštu, grešniče, vidi

Te dragocene kapi što teku

Težak teret koji je On podneo za tebe

Za tebe leži tako nisko.

Onda nauči od Njega krst koji treba nositi

Volju Oca Tvoga poslušaj

I kad se iskušenja približe

Probudi se da vidiš i moli se.

Wilie Johnson je rođen na farmi u blizini Marlin Teksasa oko 1901. ili 1902. Njegova majka je umrla kada je on imao oko četiri godine, a njegov otac Džordž Džonson se ponovo oženio, što je čin koji je potom imao strašne posledice po dečaka. Prema priči koju je Williejeva udovica ispričala istraživaču Semu Čartersu 1950-ih, nekoliko godina nakon njegovog drugog braka, Džordž Džonson je svoju drugu ženu uhvatio u zagrljaju drugog muškarca. On ju je žestoko pretukao, a žena je u znak odmazde bacila šerpu sa kiselinom u lice sedmogodišnjeg Willieja, oslepevši ga. Priča je možda samo fikcija: drugi izvori tvrde da im je Johnson rekao da je oslepeo jer je nosio pozajmljene naočare ili gledao pomračenje sunca kroz komad zadimljenog stakla.

Johnsonovo interesovanje za muziku i religiju počelo je u ranoj mladosti. Kada je imao samo pet godina, kaže legenda, govorio je ljudima da će postati propovednik kada odraste. Otprilike u isto vreme, njegov otac je napravio gitaru od kutije za cigare. Nije poznato ko ga je naučio da svira gitaru, ali se kaže da je svoj grubi lažni bas stil pevanja preuzeo od slepog gospel pevača u Marlinu po imenu Medkin Batler. Dok je Johnson postao tinejdžer, pevao je i svirao gitaru na ulicama Marlina, i leti i zimi, za sitninu koju bi prolaznici mogli ponuditi. Godine 1925. živeo je u Hernu u Teksasu gde je njegov otac radio na farmi. Džordž bi svakog jutra vozio Willieja u grad, gde bi našao mesto ispod jedne od tendi na glavnoj ulici i nastupio. Sa tri profitabilne ciglane, lokalna privreda Herna je bujala i Willie je tamo dobro zarađivao. Bilo je tako dobro što je Blind Lemon Jefferson, prva velika zvezda snimljenog kantri bluza, svirao na istim ulicama u isto vreme kada je Johnson bio tamo.

U nekom trenutku tokom naredne dve godine Johnson se preselio u Dallas i tamo je svirao na ulicama kada je upoznao svoju buduću ženu, Anđelinu. Visoki zbrkani čovek sa tankim brkovima; mračan intenzivan čovek, kako ga je Sam Chartters opisao u The Country Bluesu, Johnson je pevao If I Had My Way kada ga je Anđelina videla prvi put. Kada je otišao, ona je krenula nazad, sama pevajući pesmu dok je on konačno nije primetio. Kada je to uradio, pozvala ga je u svoju kuću da peva himne. Anđelina je kasnije ispričala Čartersu šta se sledeće dogodilo: sela je za svoj klavir i odsvirala verziju pesme Ako bih imala svoj put koja je toliko impresionirala Willieja da ju je podstakao da vikne Hajde, devojko, pocepaj to! Kada je završila sa pevanjem, napravila mu je jelo u kojem je očigledno toliko uživao da joj je tada i tamo predložio brak. Venčanje je održano 22. juna 1927, već sutradan.

Johnsonov prvi datum snimanja desio se kasnije te godine, 3. decembra 1927. za Columbia Records u Dalasu. Snimio je šest pesama, sve religiozne pesme, ali prožete strasnim intenzitetom. Bio je to samo Johnsonov glas i njegova gitara. Ali njegovo emocionalno sviranje slajdova, poput drugog vokala, bilo je impresivno. Kažu da je Johnson koristio džepni nož kada je svirao slajd. Takođe je pevao sa dva različita pevačka glasa: jedan meki tenor, drugi, režući lažni bas koji je drhtao kao glas ljutog boga. On ih suprotstavlja prelepom efektu u svojoj verziji pesme Let Your Light Shine On Me. Vilijev prvi snimak, u januaru 1928, bio je I Know His Blood Can Make Me Whole i Jesus Make Up My Dying Bed; njegova druga snimka koja je izašla sledećeg proleća bila je Nobody's Fault But Mine i Dark Was the Night, Cold Was the Ground.

Dark was the night, and cold the ground

On which the Lord was laid;

His sweat like drops of blood ran down;

In agony he prayed

Father, remove this bitter cup

If such Thy sacred will;

If not, content to drink it up

Thy pleasure I fulfill.

Go to the garden, sinner, see

Those precious drops that flow;

The heavy load He bore for thee;

For thee he lies so low

Then learn of Him the cross to bear;

Thy Father's will obey;

And when temptations press thee near

Awake to watch and pray

Kada je njegova karijera za snimanje završena, Vili i Anđelina Džonson su nastavili da žive u Bomontu sa svojom decom. Zarađivao je za život kao ulični svirač, a kada ih je Čarters pozvao 1950-ih, vlasnici prodavnica u gradu su ga i dalje pamtili kao dostojanstvenog, uredno odevenog čoveka. Johnson je redovno pevao u baptističkoj crkvi Mt. Olive i na regionalnim verskim skupovima. U zimu 1949. izbio je požar u kući Johnsona. Uništio je Williejevu gitaru, ali je porodica uspela da pobegne nepovređena. Spavali su u delimično porušenom domu, na natopljenim dušecima koje je Anđelina prekrila novinama. Willie se prevrtao te noći. Kada se probudio, bio je vlažan i bolestan, ali je ipak izašao na ulicu pevajući...

Zaradio je upalu pluća, rekla je Anđelina Čartersu, i za nekoliko dana je umro. Lokalna bolnica nije bila od pomoći. Ne bi ga prihvatili. Živeo bi danas da su ga prihvatili. Ne bi ga prihvatili jer je bio slep.

Ostatak priče postao je legendom... Johnsonova religiozna muzika je izvršila snažan uticaj na mnoge muzičare, posebno na bluz umetnike kao što su Misisipi Fred Mekdauel, Mens Lipskomb i Madi Voters, kao i na rok svirače kao što su Raj Kuder i Aleks Čilton. Njegova muzika i popularnost nadživeli su ga decenijama.