BIG WALTER SHAKEY HORTON (1921. – 1981.)

 

BIG WALTER SHAKEY HORTON (1921. – 1981.)

     Walter Horton, poznat kao Big Walter ili Walter Shakey Horton, bio je američki blues harmonikaš. Tih, skroman, sramežljiv čovek, zapamćen je kao jedan od najboljih usnih harmonikaša u povesti bluesa. Willie Dixon jednom je nazvao Hortona najboljim harmonikašem kojeg sam ikada čuo.

     Veliki Volter Horton je bio virtuozni bluz harmonikaš koji, ironično, nikada nije stekao slavu renomiranih harmonikaša koje je podučavao i inspirisao – uključujući Jamesa Cottona, Little Waltera Jackobsa i Ricea Millera. Horton je upamćen kao nežan čovek koji nikada nije izbegao siromaštvo i loše zdravlje u kojem je rođen. Brus Iglauer, koji je sa Keri Bel producirao ploču Big Walter Horton iz 1972. godine, nazvao ga je jednim od samo četiri velika kreativna genija moderne bluz harmonike, svrstavajući ga pored Little Waltera Jackobsa, Ricea Millera i Johna Leeja Sonny Boy Williamsona. Ta tri svirača na harmonici su bila prepoznata, počastvovana i obimno snimana sa svojim bendovima, napisao je Iglauer, ali je Horton ostao relativno nejasan kada je umro 1981. 

Možda... ovaj stidljivi, povučeni čovek nikada nije bio dovoljno agresivan da napravi ugovor sa velikom izdavačkom kućom. Ili možda ... njegova harmonika je tako suptilna, tako delikatna, da je potrebno teško, koncentrisano slušanje da bi se cenilo. Horton je napravio jedinstven, fluidan stil koji je spojio osećaj bluza sa uzdižućim džez tonom, napisao je Kris Smit. Lepota koju je stvorio svojom muzikom bila je u upadljivoj suprotnosti sa nemirnim životom kojim je živeo. Walter Horton je bio stidljiv, osećajan čovek koji je većinu svog života morao da se nosi sa siromaštvom i bolešću. Često nekomunikativan u razgovoru, govorio je kroz svoj instrument, stvarajući svet lirske lepote, duhovitosti i energije.

      Pisac Čarls Šar Marej dao je sličnu ocenu u Bluzu na CD-u: Uprkos većoj slavi i popularnosti Malog Voltera, Džejmsa Kotona, Džuniora Velsa i Pola Baterfilda, mnogi poznavaoci Hortona smatraju najboljom od svih velikih posleratnih usnih harmonikaša. Horton je rođen u Horn Lejku, Misisipi, 6. aprila 1918. Prvu usnu harmoniku dobio je sa pet godina i ubrzo je svirao na ulici. Odluka da se odluči za muzičku karijeru je u suštini doneta za njega, jer mu je nedostajala i fizička snaga za težak rad i obrazovanje za bilo šta drugo, napisao je Marej. U ranim tinejdžerskim godinama, Horton se preselio u Arkanzas, a zatim u Memfis, gde je svirao sa Memfis Lug bendom i nastupao u Hendi parku zajedno sa Johnnyjem Shinesom, Floydom Jonesom, Furry Lewisom i Eddijem Taylorom. Upoznao sam Waltera, zaista, 1930. godine, rekao je jednom Šajns, i on bi sedeo na verandi, duvao u limenke, znate, i dobijao bi zvukove iz tih stvari.

Trouble in mind, Lord, I'm blue,
but I won't be blue always.
You know, the sun is gonna shine,
in my back door one day

I'm gonna lay my head,
Lord on some sad, old railroad iron
I'm gonna let that 2:19,
pacify my mind

I'm gonna buy me a rockin' chair,
Gonna take it and sit right down.
Lord, if the blues overtake me,
I'm gonna rock on away from here

If I had listened to my mother,
I wouldn't be in the shape I'm in.
But she told me once - I said it was wrong,
And I got the blues.

      Tokom 1940-ih, Horton je upoznao i podučavao svirače na harfi Littlea Waltera i Jamesa Cottona, radio je u Memfisu kao kuvar, i nakratko je otputovao u Čikago - gde su se nastanili mnogi bluzmeni iz Memfisa – i svirao u Maksvel ulici. Takođe je postao kritičan deo bluz scene posle Drugog svetskog rata u Memfisu. Godine 1951, legendarni Sem Filips je snimio Hortona u svojim studijima Sun, i kao sporednog i povremeno kao istaknutog umetnika. Te snimke je kasnije prikupio Ace Records na Mouth Harp Maestro. Rana Hortonova instrumentalna pesma pod nazivom Easy još uvek se smatra remek delom pojačane harmonike.

     Godine 1953. Big Walter se zauvek preselio u Čikago i zamenio Juniora Wellsa u bendu Muddyja Watersa. Tokom godina radio je u klubovima, studijima za snimanje i na putu kao solo umetnik i kao pratnja za Watersa, Otisa Rusha, Williea Dixona, Johnnyja Shinesa, Johnnyja Younga, Jimmyja Rogersa, Jimmyja Reeda, Tampa Reda i Big Mama Thorntona. Hortonov promenljiv, mushmouth stil pevanja doneo mu je nadimke Mumbles i Shakei – što mu se nije dopalo. Njegova virtuoznost na harmonici ga je, međutim, održala traženim.

      Tokom 1960-ih, Hortonova karijera je napredovala dok je bela publika otkrivala bluz. Bio je na turneji po Sjedinjenim Državama i Evropi, nastupao sa Chicago Blues All-Stars Willieja Dixona i snimio svoj prvi album kao vođa benda. Ploču, The Soul of the Blues Harmonica, izdao je Argo Records u Engleskoj 1964. godine, a kasnije je ponovo objavio Chess records - ali je uglavnom bila neuspešna. Krajem 1960-ih, Horton je nastupao sa rokenrolerima Johnnyjem Winterom i Fleetwood Macom pod uticajem bluza.

      Sedamdesete su počele obećavajući za Hortona, ali su se završile pogoršanjem zdravlja i profesionalnog statusa. Snimio je svoj drugi album kao glavni izvođač 1972. godine, zajedno sa  Carey Bellom, sa kojom je bio na turneji i svirao u South Side Chicago barovima. Taj i još jedan album, Can’t Keep Lovin’ You, nazivaju se najboljim snimcima iz Hortonovih kasnijih godina. Takođe se ponovo pridružio Muddy Watersu na albumu bluz legende iz 1978. Im Ready. Njegov ponovni susret sa Muddy Watersom bila je jedna od retkih svetlih tačaka 70-ih, što se tiče Hortona koji je bio sve više alkoholisan, napisao je Marej.

Need my baby, to hold me in her arms
Need my baby, to hold me in her arms
And to summer time cool me, the winter to keep me warm
Need my baby, to hold her by my side
Need my baby, to hold her by my side
Well if she can't be my sweetheart, to be my blushin' bride
She calls my name, my head goes round and round
She calls my name, my head goes round and round
She kisses my lips, my heart jumps up and down

       Nakon svih životnih i umetničkih transformacija i oluja, Horton je ponovo svirao za napojnice i piće u Maksvel ulici - kao što je to činio kada je stigao u Čikago četiri decenije ranije. U uličnoj sceni iz filma The Blues Brothers iz 1980., u stvari, vidi se kako radi upravo to, svirajući svoju harmoniku iza Johna Lee Hookera u pesmi Boom Boom.

Hortonovo sviranje usne harmonike, kako na njegovim sopstvenim pločama, tako i u njegovim beskompromisnim lirskim solažama na skoro svima ostalima, oduzima dah, napisao je Piter Guralnik u The Listener's Guide to the Blues. U izvesnom smislu, on otelotvoruje klasičnu definiciju muzičara, umetnika univerzalno priznatog od svojih vršnjaka koji je imao ogroman uticaj na muzičare koji su mnogo poznatiji. Zajedno sa Little Walterom Jackobom, napisao je Guralnik, Big Walter Horton je podigao sviranje bluz harmonike na nove visine i stvorio novu ulogu i novi standard za ovaj nekada malo cenjeni instrument.

      Horton je umro u Čikagu 8. decembra 1981. godine.